Ja sam Ana ( 33 god) iz Bora i ovo je moja lična priča koja počinje pre tri godine kada mi je dijagnostifikovana bolest.
Lično mislim da je narod slabo obavešten o transplataciji organa i doniranju istih. Ovom pričom želim da ohrabrim sve ljude kojima je pomoć potrebna ali i da podstaknem svest kod ljudi o doniranju organa. Samim doniranjem organa ljudima kojima je pomoć potrebna pomažete da nastave svoji život bez straha i to jedno veliko “DA” može im promeniti život.
Tog 17.09.2021. naizgled lepog i sunčanog dana ništa nije ukazivalo da će se nešto loše desiti, ali se tog popodneva sve okrenulo. Jake vrtoglavice I mučnina su samo najavile da nešto nije u redu , jak strah koji me je obuzeo naterao me je da posetim lekara, stigavši tamo pritisak mi je već bio jako visok 200/140 sa mojih tada 38kg , jaki bolovi u grudima i konstantne vrtoglavice. Posle odrađenih analiza sledi pakao i saopšteno mi je da od sutra krećem sa dijalizom.
18.09.2021. krećem sa hemodijalizom I na hemodijalizi ostajem naredna 3 meseca. To mi je stvarno bio pakao jer sam veći deo dana provodila u krevetu zbog iscrpljenosti I sa jako malo snage za normalno funkcionisanje. Dolazim do zakljucka da je transplantacija jedino resenje za nastavak normalnog zivota. Uz dogovor sa lekarima prelazim na peritoneumsku dijalizu smatrajući da će mi život biti koliko toliko lakši do planirane transplantacije u narednom periodu. Onda kreće proces ispitivanja mene i moje majke koja najvše odgovara da bude donor zbog popudarnosti krvne grupe i svih ostalih analiza, koji prilicno dugo traje. Jedno veliko olakšanje dolazi posle saznanja da se majka u potpunosti podudara da mi bude donor bubrega. Onda sledi mamina intervencija stitne zlezde I period koji prolazi posle toga jer organizam donora mora biti u potpunosti zdrav, sto produzava samu transplantaciju.
Moja borba I dan danas traje. Lekarski pregledi ,novi medicinski izrazi i stalne analize postali su nekako moja svakodnevnica i bolnica postaje moja druga kuća. Porodica i prijatelji su mi pružili jako veliku podršku, ali često sam se osećala usamljeno u tom svom strahu. Kako nekome objasniti ono što ni sama nisam mogla da razumem? Pitala sam se koliko dugo mogu ovako, ali duboko u sebi znala sam da moram da pronađem snagu.
Porodica je bila uz mene od prvog trenutka. Sećam se kako su pokušavali da me uteše rečima: „Biće sve u redu, ti si jaka.“ Njihova briga mi je u istom trenutku i mnogo značila ali i pomalo me plašila, nisam želela da me vide slomljenu i tužnu. Noći su mi nekako bile najteže –tišina bi me suočavala sa mojim mislima i strahovima, česta pitanja na koje ni sama nemam odgovor: Koliko će trajati čekanje na transplataciju i kako će izgledati moj život posle toga.
U svim tim mojim strahovima pronašla sam izvor snage i volje koji su mi pomogli da izdržim. Pre svega jaka vera u Boga i vera u sebe da ja to mogu i da je to samo još jedan mali problem koji mogu rešiti. Ponekad je to bio osmeh člana porodice ili razgovor sa prijateljima ili jednostavno taj osećaj da nisam sama. Naučila sam da cenim male i jednostavne stvari.
Jadan od ključnih izvora motivacije bio je san o budućnosti, o tim nekim običnim stvarima koje sada deluju daleke. Ta nada koja me drži da će se čekanje isplatiti.
Takođe mnogo mi je pomoglo da se povežem sa ljudima koji prolaze kroz iste stvari, ti razgovori sa ljudima koji mogu da me razumeju. Njihove priče su mi dale snagu da verujem u uspešan ishod. Počela sam da se trudim da ne gledam na svaki dan kao na borbu, već kao na još jedan korak bliži ozdravljenju. Iako strah i dalje postoji ,učim da ga prihvatim i živim sa njim jer znam da me vodi ka nečem boljem.
Sada posle svih uradjenih analiza ocekujem najvazniji poziv u zivotu (transplantaciju) ali više ne gledam na to kao na kraj, već kao na novi poćetak .
Ovo iskustvo , iako jedno od najtežih u mom životu, naučilo me je mnogo o sebi. Otkrila sam snagu za koju nisam znala da posedujem i naučila da cenim trenutke koje ranije nisam primećivala.
Nadam se budućnosti sa manje straha i više slobode. Bez obzira na ishod ovo putovanje me je promenilo i ojačalo, naučilo me da budem strpljiva i da nikad ne izgubim veru u bolje sutra, naučilo me da cenim i poštujem ljude oko sebe jer nikad ne znaš ko se sa kakvim problemom suočava.
Za sve one koji prolaze kroz sličnu situaciju, želim da kažem – niste sami. Znam koliko je teško, koliko strah i neizvesnost mogu da vas uplaše, ali verujte u svoju snagu čak i kada deluje da kao da je nemate, ona je tu u svakom vašem koraku, svakom uzdahu, u svakom vašem osmehu i svakom trenutku kada odlučite da nastavite dalje.
Okružite se ljudima koji vas vole, koji vam prijaju, tražite podršku i ne bojite se da podelite svoje misli i osećanja. Vaša priča je važna, i vaša borba je vredna. Uvek se setite da čak i najduže čekanje ima svoj kraj, a svaki novi dan je korak bliže ka svetlu koje zaslužujete.
Nikada ne zaboravite- niste sami u ovoj borbi. Negde tamo, neko vas razume i neko veruje u vas baš kao što ja verujem da ćemo svi zajedno pronaći snagu da pobedimo ovo što nas je snašlo.
Budite heroji, vase veliko “DA” ce nekome produziti zivot!
