Damir Markov iz Zrenjanina ima 51 godinu. Suprug je, otac blizanaca, vojni penzioner, sportista i međunarodni kinološki sudija. Kada govori o svojoj bolesti, ne govori kao čovek koji je odustajao, već kao neko ko je sve vreme pokušavao da živi što normalnije.
Prve probleme sa bubrezima saznao je još 2003. godine tokom pregleda na VMA. Nakon dodatnih analiza i biopsije, lekari su mu rekli da boluje od hroničnog glomerulonefritisa i da će jednog dana njegovi bubrezi prestati da rade.
„Bio sam potpuno zbunjen. Čujete da imate bolest koja ne može da se izleči i da vas jednog dana čekaju dijalize. Ne znate šta vas čeka.“
Nekoliko godina kasnije morao je da napusti vojnu službu i ode u invalidsku penziju. Ipak, umesto da se povuče, Damir je odlučio da se bori na svoj način.
Počeo je više da uči o bolesti, da sluša savete lekara, promenio je ishranu i navike, ali nije dozvolio da ga bolest definiše. Nastavio je da trenira, takmiči se i putuje. Godinama je osvajao medalje i obarao rekorde u powerliftingu, a paralelno radio ono što voli – sudio na kinološkim manifestacijama širom sveta, od Havaja do Australije.
„Živeo sam kao da sam zdrav. Nisam hteo da sedim i čekam da mi bude gore.“
I uspevao je tako više od dve decenije.
Sve do marta 2024. godine, kada je završio u bolnici u Zrenjaninu sa izuzetno lošim rezultatima. Lekari su bili iznenađeni da je uopšte mogao da stoji na nogama, pogotovo kada su čuli da je samo deset dana ranije bio na takmičenju i postavio novi rekord.
Tada su počele hemodijalize. Tri puta nedeljno po četiri sata.
„Nije lako kada shvatite da vam aparat održava život. Ali nisam želeo da živim kao bolestan čovek.“
I tokom dijaliza ostao je aktivan. Pazio je na svaki gram hrane i svaki gutljaj vode, trenirao koliko je mogao, radio kao trener i putovao na kraće relacije kada bi uspeo da uklopi termine dijalize. Najveću podršku imao je u porodici.
„Supruga i sinovi su sve prolazili zajedno sa mnom. Bez njih bi sve bilo mnogo teže.“
Na VMA mu je rečeno da je dobar kandidat za transplantaciju bubrega. Pošto nije imao živog donora u porodici, čekao je kadaveričnu transplantaciju.
Na listu čekanja stavljen je 18. juna 2025. godine.
Prvi poziv stigao je vrlo brzo, ali transplantacija tada nije mogla da bude urađena zbog njegovog trenutnog zdravstvenog stanja. Kaže da nije bio razočaran.
„Samo sam pomislio – biće kada treba.“
Drugi poziv stigao je 27. jula uveče.
Već narednog jutra, 28. jula 2025. godine, Damir je bio u operacionoj sali Kliničkog centra Srbije. Transplantacija je uspešno urađena.
Danas redovno odlazi na kontrole i oseća se dobro. Sa posebnom zahvalnošću govori o lekarima i medicinskom osoblju koje je bilo uz njega tokom svih godina lečenja, ali najviše o nepoznatoj porodici koja je, u najtežem trenutku, donela odluku da donira organe svog bližnjeg.
„Neko koga nikada nisam upoznao omogućio mi je da nastavim da živim. Da budem sa svojom porodicom, da planiram, putujem, treniram… To se ne može opisati rečima.“
Zato danas želi da njegova priča dopre do drugih ljudi. Da pokaže da transplantacija nije samo medicinski zahvat, već prilika da neko nastavi život.
„Dok čekate transplantaciju, ne čekate samo organ. Čekate još jedan rođendan sa porodicom, još jedno putovanje, još jedan običan dan. A neko može da vam omogući upravo to.“
