Ja se zovem Luka Vasiljević. Imam 30 godina. Verovatno većina vas nije čula za alfa 1 antitripsin, niti koju ulogu ovaj enzim ima u organizmu, ali moja porodica i ja , nažalost, jesmo. U nedostatku ovog enzima dolazi do oštećenja funkcije jetre ili pluća i upravo zbog toga ja sam sa samo 23 godine dobio dijagnozu ciroze jetre. Posledično, pored ciroze, dobio sam i oštećenje funkcije bubrega i saopšteno mi je da je jedini lek za moju bolest transplantacija organa. Prva misao i želja mojih roditelja bila je naravno da mi oni budu donori. Međutim, zbog inkompatibilnosti kada su krvne grupe u pitanju,moji roditelji nisu mogli da pomognu. Momenat kad vam saopšte dijagnozu teške bolesti za koju je jedini lek transplantacija, a pri tom vaši najmilji ne mogu da vam pomognu, je momenat gde se vi nađete u jednoj slepoj ulici. Bez izlaza. Bez nade. U mraku. Jedini tračak svetlosti koji je dopirao do mene je bila želja mnogih ljudi koji su me poznavali da mi pomognu. I ti ljudi su za mene heroji samim tim činom. Sestra Bojana koja je tada boravila u Egiptu se prva javila, potom moja učiteljica, ali i drugovi Stefan Ćorović i Stefan Ilić.

Ponovo u mračnoj slepoj ulici

Ali nalazi iz laboratorije su nas sve demantovali, jer niko nije mogao da bude moj potencijalni donor i ponovo sam se vratio u istu onu slepu ulicu i onaj tračak svetlosti koji je proizilazio iz dobrih dela i želje svih ovih ljudi da mi pomognu se ugasio. Ponovo sam bio u mraku. Potpuno sam, a moji najmiliji su gledali kako svakog dana sve više gubim borbu sa bolešću. To je gledao i Nikola Subašić. Moj vršnjak. Tad je imao 24 godine. Dete iz izbegličke porodice. Nesrećni rat na prostorima Bosne i Hercegovine mu je oduzeo oca. Ostao je sa majkom, sestrom i braćom. Došao je u Beograd u potrazi za boljim i bezbrižnijim životom. Sa bratom je stanovao kao podstanar u našoj kući. Na prvu loptu smo se sprijateljili. U vreme kada sam odlazio na dijalizu, Nikola je radio preko omladinske zadruge u zemunskoj bolnici i gledao svakog dana kako je proces dijalize sve teži i teži za moj organizam. Nisam više imao vremena ni za sebe, ni za porodicu, ni prijatelje, svakodnevne aktivnosti su predstavljale pravi podvig za mene, a bolnica je postala moj drugi dom. Ono što tad nisam znao je da će baš svi ti nemili događaji koji su bili moja svakodnevnica navesti Nikolu na najviši humani čin i učiniti ga mojim najvećim herojem i prijateljem za ceo život.

Nikola je odlučio da mi donira organe.

Kada su stigli pozitivni rezultati kompatibilnosti, Nikola nije imao trenutak dvojbe. Pomogao mi je i zahvaljujući njemu ja sada živim kao svaka zdrava osoba. Vratio me je mojoj porodici, prijateljima i dao smisao mom životu koji se do tad svodio na dijalizu i dane provedene u bolnici zbog mnogobrojnih komplikacija bolesti. Nakon Nikolinog humanog podviga, imali smo drugi problem, a to je bilo kako naći 120.000e. Na moju veliku sreću, Ministarstvo zdravlja je imalo sluha i razumevanja za moj problem i ceo moj proces lečenja u Turskoj je isfinansirala država. Potom smo se zajedno uputili u Istanbul. Tamo je Nikola bio prvi slučaj da neka osoba donira dva organa nekome sa kim nije u apsolutno nikakvom srodstvu. Prva rečenica koju su mi lekari izgovorili bila je:

“Jedan od 10 ljudi umre”

 ali ja sam rekao da nemam drugi izbor, ali da imam veliku želju da se borim za život. Potom su  Nikoli rekli:

“Jedan od 1000 umre. Da li ste spremni?”

Nikola je samo klimnuo glavom, osmehnuo se i rekao “Spreman sam”. Ništa u tom trenutku nije moglo da ga pokoleba niti poljulja njegovu odluku. 

Transplantacija je obavljena 20.jula. Tada je sve trebalo da bude gotovo, ali kada su lekari otvorili Nikolu, ispostavilo se da mu je jetra dosta manja nego na snimcima i da će morati da odseku čak 70%  i onda je u toku same intervencije odlučeno da se ipak odustane od transplantacije bubrega, jer bi to Nikoli ugrozilo život. Moja majka je tad prolazila jednu jako tešku situaciju jer je razmišljala kako da mi saopšti da ipak nisam dobio bubreg, jer je znala da je dijaliza za mene bila pakao. Međutim, ja sam čim sam se probudio iz anestezije i video da je kesa urinarnog katetera prazna znao da ipak iz nekog razloga nisam dobio bubreg.

Nikolin oporavak je protekao dobro, uz naravno očekivane postoperativne bolove. Ja sam, nažalost, imao nekoliko ozbiljnih postoperativnih komplikacija. Od toga da mi se žuč izlivala u trbušnu duplju, pa potom zbog nagomilanih otrova u organizmu sam dobio jak napad i nesnosnu glavobolju. Lekari su to na moju veliku sreću uspešno sanirali. Nikola je sve vreme bio uz mene. Nije želeo da se vrati u Srbiju bez mene, čak ni kada sam se osećao dobro. I onda u novembru samo su jedan dan pozvali Nikolu da dođe da mu se odradi snimak pluća. Znali smo obojica šta to znači. Konačno sledi transplantacija bubrega. Od tog dana ja sam skinuo sa leđa teret veličine Kilimandžara i dijaliza je bila samo moja ružna prošlost.

Dobio sam ono najvrednije, život i prijatelja i novog člana porodice za ceo život.

Nikola je jako skroman i ne voli da javno istupa i da se njegov humani čin veliča, ali ja sam u znak zahvalnosti želeo da ispričam svoju priču. Našu priču. I da možda baš naša priča bude jedan svetao primer i inicijalna kapisla koja će pokrenuti promenu svesti o značaju transplantacije i doniranja organa, jer ovo nije samo priča o transplantaciji organa, ovo je priča o životu, prijateljstvu, empatiji i humanosti. Znamo da život piše romane. Da nije bilo Nikole, moj roman ne bi imao srećan kraj. Potrudite se da možda baš vi jednim kratkim “DA” učinite da nečiji roman pretvorite u jednu toplu ljudsku priču sa srećnim krajem baš kao što je to Nikola učinio svojim humanim činom.