Milica Cvetković

     Milica Cvetković Trajković se razbolela sa 10 godine nakon neadekvatnog lečenja, a sa 27 joj je saopšteno da ima dva izbora: dijaliza ili transplantacija. Baš u periodu kada je trebalo da živi punim plućima, bude majka….Od oca je dobila bubreg, a nakon 8 godina postala majka jedne male Iskre.

     Кажу да једна добијена битка не значи и добијени рат. Али када ратујете са болешћу и борите се за своје здравље, свака битка је важна. Сваки дан је нова победа. Разболела сам се када сам имала 10 година услед бактеријске упале грла која није лечена адекватно од стране лекара у мом родном месту. Лечено је терапијом која не реагује на грло због чега су моји бубрези страдали. Иначе, рођена сам као здраво дете без породичне анамнезе да је неко боловао од бубрежних болести. Наставила сам лечење у Универзитетској дечјој клиници у Тиршовој и ништа није указивало на то да ће доћи до затајења рада бубрега. Kада сам школовање наставила у Београду као студент више нисам могла да будем пацијент у Тиршовој зато што је то дечја клиника. Упутили су ме да контроле обављам у клиничком центру код неке друге докторке али то се није десило. Превише сам била везана за клинику и своју докторку. Наставила сам живот, после је уследило школовање у родном граду и једноставно нисам имала где да идем на контроле јер су ту нефролози лечили искључиво пацијенте на дијализи. После анализе крви 2014. сазнала сам да референтне вредности показују да здравље бубрега није добро. Јавила сам се код нефролога који ми је саопштио да постоје два избора: или дијализа неко време или трансплантација. Тада сам имала 27 година, радила сам у фирми у којој радим и данас, била сам пуна живота и планирала сам своју будућност. Тог тренутка ми је све пало у воду. Имала сам дечка са којим сам и данас, имала сам и са њим планове, хтела сам да наставим свој живот пуним плућима као до тада, да будем своја, самостална, насмејана, срећна… Желела сам да волим и да будем вољена, да живим… Чекала сам тренутак да се остваре моји снови, да останем у другом стању, да мами, тати и брату кажем да сам трудна, а уместо тога сам им саопштила да нисам добро. Мама је била разочарана и уплашена, као да јој се читав свет срушио. Тата је био позитиван и није показао слабост… Рекао ми је да ћемо све полако решити, да урадимо најпре налаз крвне групе и да ће ми он бити донор бубрега, као и да не треба да се секирам јер ћу ускоро бити као нова. Тако је и било. Отишли смо код лекара и урадили анализе које су показале да смо тата и ја иста крвна група, па смо добили упут да идемо у болницу у Нишу. Тако смо упознали др Бранку Митић, нефролога. Приликом првог сусрета ми је прирасла за срце и одмах сам знала да је то докторка у коју ћу имати поверење. Никада се нисам покајала. Кренуле су припреме за трансплантацију бубрега. Тај пут је био дуг и нимало лак. Ишли смо на сва могућа снимања, а речено нам је да морамо да будемо 100 одсто спремни. Припреме су трајале шест месеци. На крају је урађена типизација ткива у Институту за трансфузију крви у Београду. Та типизација је дефинитивно потврдила да се тата и ја „подударамо”. Није било веће среће за нас у том тренутку. Интервенција је урађена 6. маја 2015. године на Ђурђевдан. Нишки кардиоваскуларни хирурзи су обавили захват који је трајао седам сати. Захваљујући тати добила сам нови живот, а мама ми је била највећи ослонац и уточиште од брига. Захвална сам и тати и мами на свему, и пријатељима, брату, другарицама, колегиницама и супругу који је био уз мене раме уз раме. Једина жеља после овога ми је била да се остварим као мајка. Чудо се догодило, јер сам осам година после трансплантације постала мајка. У августу 2022. године родила сам ћерку Искру, здраву девојчицу и није било веће среће за све нас. Моја трудноћа се сматрала високо ризичном, нон-стоп сам ишла на контроле. Било је тешко, али је вредело. Не постоје речи којима могу да опишем тренутак када сам добила дете.