Menu
Milica Cvetković Trajković se razbolela sa 10 godine nakon neadekvatnog lečenja, a sa 27 joj je saopšteno da ima dva izbora: dijaliza ili transplantacija. Baš u periodu kada je trebalo da živi punim plućima, bude majka….Od oca je dobila bubreg, a nakon 8 godina postala majka jedne male Iskre.
Kažu da jedna dobijena bitka ne znači i dobijeni rat. Ali kada ratujete sa bolešću i borite se za svoje zdravlje, svaka bitka je važna. Svaki dan je nova pobeda. Razbolela sam se kada sam imala 10 godina usled bakterijske upale grla koja nije lečena adekvatno od strane lekara u mom rodnom mestu. Lečeno je terapijom koja ne reaguje na grlo zbog čega su moji bubrezi stradali. Inače, rođena sam kao zdravo dete bez porodične anamneze da je neko bolovao od bubrežnih bolesti. Nastavila sam lečenje u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj i ništa nije ukazivalo na to da će doći do zatajenja rada bubrega. Kada sam školovanje nastavila u Beogradu kao student više nisam mogla da budem pacijent u Tiršovoj zato što je to dečja klinika. Uputili su me da kontrole obavljam u kliničkom centru kod neke druge doktorke ali to se nije desilo. Previše sam bila vezana za kliniku i svoju doktorku. Nastavila sam život, posle je usledilo školovanje u rodnom gradu i jednostavno nisam imala gde da idem na kontrole jer su tu nefrolozi lečili isključivo pacijente na dijalizi.
Posle analize krvi 2014. saznala sam da referentne vrednosti pokazuju da zdravlje bubrega nije dobro. Javila sam se kod nefrologa koji mi je saopštio da postoje dva izbora: ili dijaliza neko vreme ili transplantacija. Tada sam imala 27 godina, radila sam u firmi u kojoj radim i danas, bila sam puna života i planirala sam svoju budućnost. Tog trenutka mi je sve palo u vodu. Imala sam dečka sa kojim sam i danas, imala sam i sa njim planove, htela sam da nastavim svoj život punim plućima kao do tada, da budem svoja, samostalna, nasmejana, srećna… Želela sam da volim i da budem voljena, da živim… Čekala sam trenutak da se ostvare moji snovi, da ostanem u drugom stanju, da mami, tati i bratu kažem da sam trudna, a umesto toga sam im saopštila da nisam dobro. Mama je bila razočarana i uplašena, kao da joj se čitav svet srušio. Tata je bio pozitivan i nije pokazao slabost… Rekao mi je da ćemo sve polako rešiti, da uradimo najpre nalaz krvne grupe i da će mi on biti donor bubrega, kao i da ne treba da se sekiram jer ću uskoro biti kao nova. Tako je i bilo.
Otišli smo kod lekara i uradili analize koje su pokazale da smo tata i ja ista krvna grupa, pa smo dobili uput da idemo u bolnicu u Nišu. Tako smo upoznali dr Branku Mitić, nefrologa. Prilikom prvog susreta mi je prirasla za srce i odmah sam znala da je to doktorka u koju ću imati poverenje. Nikada se nisam pokajala. Krenule su pripreme za transplantaciju bubrega. Taj put je bio dug i nimalo lak. Išli smo na sva moguća snimanja, a rečeno nam je da moramo da budemo 100 odsto spremni. Pripreme su trajale šest meseci. Na kraju je urađena tipizacija tkiva u Institutu za transfuziju krvi u Beogradu. Ta tipizacija je definitivno potvrdila da se tata i ja „podudaramo”. Nije bilo veće sreće za nas u tom trenutku. Intervencija je urađena 6. maja 2015. godine na Đurđevdan. Niški kardiovaskularni hirurzi su obavili zahvat koji je trajao sedam sati.
Zahvaljujući tati dobila sam novi život, a mama mi je bila najveći oslonac i utočište od briga. Zahvalna sam i tati i mami na svemu, i prijateljima, bratu, drugaricama, koleginicama i suprugu koji je bio uz mene rame uz rame. Jedina želja posle ovoga mi je bila da se ostvarim kao majka.
Čudo se dogodilo, jer sam osam godina posle transplantacije postala majka. U avgustu 2022. godine rodila sam ćerku Iskru, zdravu devojčicu i nije bilo veće sreće za sve nas. Moja trudnoća se smatrala visoko rizičnom, non-stop sam išla na kontrole. Bilo je teško, ali je vredelo. Ne postoje reči kojima mogu da opišem trenutak kada sam dobila dete.
Preko Udruženja „Zajedno za novi život” apelujemo na građane da shvate koliko je važno donorstvo i da treba dati saglasnost za najbliže za doniranje organa ukoliko se nađu u stanju moždane smrti. Neki ljudi nemaju donore, nemaju roditelje koji mogu da im daju organ ili jednostavno to nije moguće jer nisu kompatibilni, ili su bolesni i nisu u stanju da pomognu deci. Mnoga deca idu na dijalizu i moramo da im pomognemo.