Zovem se Ivana Milanović, zivim u Makresanu pored Kruševca.
Za bubrežnu bolest saznala sam 2009. kada počinje moje prvo lečenje na VMA.
Nakon kraćeg lečenja dijaliza je bila neophodna i 2010. otpočinje hronični program hemodijalize u Kruševcu, kada postajem i invalidski penzioner.
Istovremeno urađena je obrada za kadeveričnu transplataciju I stavljena sam na listu čekanja. Žive srodnike nisam imala jer je moja mama preminula kada sam ja imala 6 godina, a rođena sestra Jelena 3. Majka je preminula od iste dijagnoze od koje smo ja i sestra kasnije obolele.
Baka i deka su bili stari i bolesni, i nije postojala mogućnost da nam oni pomognu.
Moja sestra se razbolela 2003. kada je i krenula je na dijalizu, a 2005. naša tetka, očeva sestra joj je donirala bubreg.
2006. sestra i ja ostajemo bez tate koji je preminuo i nastavljamo brigu o baki i deki. 2012. nakon transplatacije moja sestra je rodila devojčicu. U Višegradskoj u Beogradu zahtevali su da se porodi prirodnim putem. Nakon porodjaja bubreg koji je dobila od tetke prestaje da radi.
Od tada smo obe na hemodijlizi i na listi čekanja. Naši životi su se pretvorili u odlaske na dijalizu, čuvanje dvoje starih ljudi i jedne male devojčice pošto je Jelena samohrani roditelj.
06. 06. 2015. sam kretala na dijalizu kada mi je zazvonio telefon. Dobila sam poziv iz KC Niš za kadeveričnu transplataciju.
Inace, pre toga bila sam pozivana 8 puta na KC Srbije, ali nažalost, nisam bila podudarna sa donorima.
Odlazim tog dana za Niš, rade nam analize, nas nekoliko čekamo svi uplašeni trudimo se da razgovaramo, ali svi imamo tremu i strah. Tog 06.06 2015. postajem prvi put podudarna sa donorom i tog popodneva ulazim u salu. Jedva sam čekala taj momenat iako sa velikim strahom. Kada sam se probudila doktori i sestre su bili pored mene i rekli da se ne brinem, da je sve dobro prošlo.
Prvo sam napila puno vode…
Danas normalno živim, idem na redovne kontrole u KC Niš.
Mogu da putujem, da jedem, pijem tečnosti koliko mi prija, sve ono što na na dijalizi nisam mogla. Jednostavno, vodim normalan život.
Veliku zahvalnost dugujem porodici donora koja je meni spasila život i pomogla da zivim normalno, ali i UKC Niš, klinikama za nefologiju gde i danas idem na kontrole, sestrama koje su bile pored mene i najviše hvala mojoj doktorki profesorki nefrologu Branki Mitić koja I dan danas brine o mom zdravlju.
Hvala kliniki za kardihirurgiju i prof doktoru Draganu Miliću i njegovom timu gde je i urađena transplantacija.
Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu- da dočeka poziv koji sam ja dočekala zahvaljujući humanosti ljudi koji su dali saglasnost, a na tu želju moja Jelena Popara čeka već 13 godina.
Donacija organa je čin najveće humanosti i nesebičnosti – darivanje novog života onima koji ga iščekuju godinama. Zamislite koliko porodica poput naše postoji, koliko sestara, braće, roditelja i dece svakodnevno strepi uz telefon, nadajući se tom jednom pozivu koji može sve promeniti. Odluka o doniranju organa nije samo medicinska, već duboko ljudska – ona donosi nadu tamo gde je nema, vraća osmeh onima koji su zaboravili kako izgleda živeti bez bola i ograničenja. Kada razmišljate o donaciji, setite se da vaša odluka može nekome omogućiti da dočeka još jedan rođendan, još jedan zagrljaj, još jedan dan ispunjen radošću i zdravljem. Budimo humani – jer danas je to neko drugi, a sutra možda mi ili naši najbliži.
