Ja sam Nataša Miletić iz Beograda, imam 48 godina. Na hroničnom programu hemodijalize sam od 2014. godine. Moje prvo saznanje o bubrežnoj bolesti datira još iz detinjstva. Sa 11 godina dijagnostikovan mi je obostrani VUR. Iste godine sam operisana na klinici „Institut za majku i dete“, a operacija je prošla bez problema. Do svoje 18. godine kontrolisala sam se na istoj klinici. Godine 1995. udala sam se, a već 1995/96. godine imala sam svoju prvu trudnoću, koja je prošla bez ikakvih problema. U februaru 1996. godine rodila sam ćerku Milicu. Druga trudnoća dolazi 1998/1999. godine. U 20. nedelji trudnoće, moj ginekolog je primetio povišen krvni pritisak i uputio me na pregled kod profesora Željka Mikovića u „GAK Narodni Front“. Tamo su mi uradili kompletne analize i ustanovili da su vrednosti kreatinina 280, a urea 18. Tada je počela moja borba za život bebe i za moj život. Profesor Miković me šalje na pregled kod doktorke Ljubice Đukanović na „KSC“. Ona me savetuje da prekinem trudnoću, ali ja to odbijam i vraćam se sa njenim izveštajem profesoru Mikoviću na „GAK“. Na GAK-u ostajem da održavam trudnoću, koja je bila visokorizična. U 36. nedelji trudnoće, porađam se i na svet dolazi moj zdrav dečak, sin Miloš. Tog trenutka, nivo kreatinina mi je bio 450. Sledećih pet godina kontrolišem se na „KSC“ kod profesora Milana Radovića.
U januaru 2004. godine, padam u blagu komu sa vrednostima kreatinina 880 i uree 67. Tada kreću pripreme za hemodijalizu. U tom trenutku, molila sam se za tračak svetlosti na kraju tunela. I stvarno, pojavila se nada da bi mogla da se uradi predijalizna transplantacija bubrega. Odlazim u centar za transplantaciju na urološkoj klinici, gde me na vratima dočekuje profesorka Radmila Blagojević, prijatnog i milog lica, ne znajući tada da će ona postati moja druga majka. Ostajem na klinici, započinje borba – nalazi, snimanja i pripreme. Moji otac i majka su se spremili da doniraju bubreg. Nakon svih pretraga i testova, doktori se odlučuju za moju majku zbog krvne grupe. Moja krvna grupa je AB+, majčina je B+, a očeva A-. I tu dolazi šok – transplantacije se ne rade. Zašto? Ministarstvo nema finansijska sredstva. Čekamo. Četiri para su spremna zatransplantaciju, svi osim mene su na dijalizi. I dalje traje borba za život i predijaliznu transplantaciju. U martu mesecu, napokon počinju transplantacije, zbog čega sam bila veoma srećna. Na žalost, sreća nije trajala dugo. Meni nisu mogli uraditi transplantaciju jer sam morala da uradim arterografiju, koju nisu smeli da mi urade zbog visokevrednosti kreatinina (930). Nakon nekog vremena, uspeli su da mi spuste kreatinin na 700 i obave arterografiju, koja je prošla u najboljem red. Transplantacija je obavljena 11.05.2004. godine.
Počela sam novi život kao zdrava osoba. Uživam i živim punim plućima sa svojom decom i suprugom, zahvaljujući svojoj majci. Sve je bilo idealno, kreatinin 86, urea 3-4. Međutim, sve je to trajalo do 2012. godine kada su nalazi drastično skočili. Uradjena je biopsija transplantiranog bubrega i nalaz je pokazao da se vratila osnovna bolest – VUR. Iste godine, krenula sam u još jednu neizvesnu borbu za život. 2012. godine urađena mi je AV fistula, što je bio prvi znak da ću uskoro morati da idem na hemodijalizu. Oktobra 2014. godine, prvi put se susrećem sa aparatom za hemodijalizu. U tom trenutku nisam bila svesna da će mi ovaj aparat postati veliki deo života. Prvi put ulazim u salu za hemodijalizu, preplavljuje me strah, neverica i odbijanje. Prvo bodenje je bilo teže nego što sam očekivala, ali doktorka Višnja Lezaić me je držala za ruku, tešila me i govorila da će sve biti u redu.
Od tog dana pa do danas, 11 godina vezana za aparat, živim, ali kao da ne živim.
Suprug odlučuje 2014. godine da pokuša da mi donira bubreg. Radimo tipizaciju i odlazimo na „VMA“ kod profesora Babića sa nadom da ćemo uspeti. Nažalost, nije bilo poklapanja. Stavljaju me na listu za kadaveričnu transplantaciju.
Do danas nisam primila nijedan poziv.
Čekam i dalje, nadajući se pozivu, svesna situacije u našoj zemlji, gde nema dovoljno donora. Na osnovu svog iskustva, mogu reći samo jedno – hemodijaliza je preživljavanje, dok transplantacija daje život. Ovo je bila moja priča. Borba i dalje traje. Čekam svoj najvažniji poziv u životu.
Doniranje organa je tema o kojoj se mora više govoriti, jer ono predstavlja jedinu šansu za novi život mnogim ljudima na hemodijalizi. Jedan poziv može promeniti sudbinu – može vratiti osobu iz stanja preživljavanja u život pun nade, snage i mogućnosti. Svaki donor nije samo neko ko daruje organ, već neko ko poklanja budućnost, osmeh, porodici majku, ocu sina, detetu roditelja. U zemlji u kojoj donora nema dovoljno, svest o značaju transplantacije može spasiti mnoge živote. Zato je važno da se priča, da se podiže svest, jer samo zajedno možemo doneti promene i dati nadu onima koji čekaju svoj najvažniji poziv u životu.
