,,Здрав човек има хиљаду жеља, болестан само једну.“ Колико је та реченица истинита сазнала сам тек када је та једна жеља постала мој свакодневни живот.
Моје име је Марина Цмиљановић. Имам тридесет и пет година, мајка сам, супруга, ћерка, сестра. Са својих шеснаест година сам на рутинској контроли открила повишене ензими јетре. Тада је моја јетра била благо оштећена. Дуго година је болест спорије напредовала. Доктори су ми предочили да моја болест не може да се излечи. Последњи стадијум је цироза јетре и да ће када тај тренутак дође једини излаз бити трансплантација.
Трудила сам се да живим нормално. Студирала сам, радила, смејала се, планирала. У једном тренутку сам пожелела да добијем дете. Доктори су ми објаснили моје тренутно стање. И поред тога, моја одлука је била непромењена. Осећала сам се добро и желела сам да живим нормално. Трудноћа је била високоризична и помно праћена од стране гинеколога и хепатолога. Моја болест је први пут показала колико може бити сурова на самом почетку седмог месеца трудноће. Тада је дошло до превременог порођаја. Беба је рођена са 590г као екстремно незрела. Моја Нина је три месеца водила битку за живот и победила. Када је дошла кући, као здрава беба, без дијагноза, знала сам да она заслужује маму која се бори.
Болест је све више напредовала. Исте године сам доживела унутрашње крварење. Та животноугрожавајућа ситуација ме је довела на листу чекања за трансплантацију јетре. Иако сам знала да болест има такав ток, то сазнање је било јако болно како за мене тако и за моју породицу. Три године сам била на листи чекања. Ти дан су били испуњени страхом, неизвесношћу, борбом, ишчекивањем. Осећала сам се уморно, изнемогло, болесно, сваким даном све слабије. Сваког тренутка сам могла да доживим поновно унутрашње крварење које је могло бити и погубно за мене. У тим тренуцима мој супруг је био моја највећа подршка. Заједно са мојом породицом и пријатељима је чинио ослонац без ког бих тешко превазишла ову ситуацију. Био је ту да ме саслуша, подржи, разуме и бодри. Стрпљиво је тражио решење и показао ми да ниједна препрека није непремостива. У тим тренуцима је значило знати да ниси сам.
Након три године је једног јулског дана уследио позив мог доктора проф. Ђорђа Ћулафића и др Даре који су ми рекли да се што пре појавим у Ургентном центру да постоји орган који ће ми можда одговарати, да је то можда моја животна прилика. Урађене су анализе и након конзилијума лекари су ми саопштили: ,,Марина, ово је ваша ноћ“. Захваљујући стручности медицинског тима наредног јутра сам се пробудила здрава. Неко, кога никада нисам упознала, дао ми је прилику за нов живот.
Једна супруга и једна сестра су, када им је било најтеже, када су изгубиле свог најмилијег одлучиле да донирају његове органе. У тренутку највеће боли- изабрале су хуманост. Мој донор се звао Иван Живановић. Био је насмејан, вредан, диван отац, супруг, брат. Спорт му је био део живота, а одликовали су га рад, одговорност и честитост. Изненада је доживео анеуризму. У тренутку када њему није било спаса његова породица је одлучила да се мој живот, и живот других, настави. Од тог дана знам како изгледа бити здрав, али такође знам и да носим са собом огромну одговорност. Заједно са Ивановом породицом трудићу се да живи сећање на њега јер захваљујући њему, ја данас имам више од једне жеље. Имам живот.
