Ja sam Nemanja Paunović, rođen sam 22.12.1994. godine u Šapcu kao prevremeno rođena beba. Moja borba sa bolešću krenula je jako rano. Još kao beba od godinu dana sa stalnim prehladama, povišenim temperaturama. U tom periodu sam zbog niskog hemoglobina i visokog kreatinina upućen za Beograd u UDK „Tiršova“ , odeljenje nefrologije.
Posle izvesnog vremena, krenuo sam na peritonealnu dijalizu koju sam nastavio u Šapcu. Tokom boravka u UDK „Tiršova“ u kojoj sam proveo osam meseci, dijalizu sam obavljao uz pomoć medicinskog osoblja. Potom je moja majka, kao moj pratilac, obučena za rad oko dijalize kako od same pripreme, procesa dijalize, tako i nakon nje.
Proces dijalize trajao je obično u večernjim časovima po 12h. Aparat za peritonealnu dijalizu kupili smo o svom trošku, kako bi nam proces dijalize bio lakši i redovan. Zbog finansijskih poteškoća u tom periodu, novac za aparat sakupljali smo uz pomoć dobrih i plemenitih ljudi. Na moju sreću i sreću moje porodice uspeli smo i u toj borbi. U tim teškim trenucima malo nade i vere, upravo smu nam prižili plemeniti ljudi.
Aparat za peritonealnu dijalizu nabavili smo iz Švedske, to je bio Gambrov aparat. Ja sam iz manjeg naseljenog mesta Majura pored Šapca i često smo putovali na kontrolu u Beograd. Za vreme bombardovanje rizikovali smo život, jer je bilo teško doći do materijala koji mi je bio potreban. Veliku ulogu u tom periodu odigrala je moja dr Amira koja je u saradnji sa VMA i dr Maksićem pomogla da dobijem materijal kako bi mogao da nastavim sa svojom terapijom, odnosno procesom dijalize. U tom periodu naša sreća je bila nemerljiva kada smo uspeli da dođemo do potrebnog materijala, za vreme uzbuna i sirena.
Nakon dve i po godine, moja trbušna duplja nije mogla više da izdrži, nažalost tako mali morao sam da idem na hemodijalizu kolima hitne pomoći u UDK „Tiršova“ 3 puta nedeljno po 4h.
Tada sam već počeo da zaostajem u visini i težini za mojim vršnjacima.
Dijaliza je jedna od pomoći da živite, ali je takođe i teška za ljude koji idu na nju, nakon završenog procesa dijalize osećate se vrlo slabi, umorni i iscrpljeni. Pored iscrpljenosti količina vode koja sme da se unese u organizam je ograničena samim tim stvara se problem sa unosom hrane i pića.
Za decu koja prolaze kroz ovaj proces, najbolja dijaliza je upravo ova koju sam imao, a toje peritonealna. Razlog je vrlo jednostavan – životni ciklus deteta se ne menja i samim tim dete je manje podložano stresu što je sastavni deo procesa dijalize. Ova vrsta dijalize vrši se tokom noći kada spavamo. Preko dana deca su u mogućnosti da se neometano imaju pravo na detinjstvo prepuno igre, kao i deca koja nisu na dijalizi.
Nakon svega toga, postavljalo se pitanje „Da li ću ići na transplataciju?“.
Moja bolest je udružena što je samu transplataciju i moju borbu otežavalo. Trebala mi je transplatacija jetre i bubrega. Zahvaljujući mojoj doktorki i njenoj želji da mi pomogne ona stupa u kontakt sa dr Rosanom iz bolnice Molinette – AOU u Torinu u Italiji. Zahvaljujući doktorki i pozivu iz Italije bilo je nade za mene.
Sa 6 godina transplatiran sam upravo u Torinu u bolnici Molinette. Zahvaljujući upornosti mojih roditelja, veri i želji moje doktorke Amine, ali i mojoj borbi. Naši životi menjaju se na bolje dolaskom u Italiju. Sećam se večeri kada sam dobio poziv da dođem na transplataciju. Trenutak sreće mojih roditelja bio je neopisiv. Tog 21.4.2002. godine trasplatirani su mi jetre i bubreg, operacija je trajala 13h.
Uz pomoć dobrih i plemenitih ljudi i doktora koje sam tada upoznao prebrodio sam sve neprilike i muke kao mali dečak i vratio se oporaviljen kući pun želje i volje za svim uskraćenim. Povratkom u našu lepu zemlju otpočeo sam svoje školovanje prvo u osnovnoj školi u Majuru gde i sad živim. Nakon osnovne škole usledila je srednja medicinska škola „Dr Andra Jovanović“ u Šapcu, posle toliko provedenog vremena na klinici u Beogradu i u bolnici u Torinu, prirodno je bio da nastavaim školovanje u smeru medicine i da na taj način vratim dug mojoj dr Amini i dr Maksiću. S obzirom da me je put posle školovanja naveo da radim u „ Zavodu za javno zdravlje“ u Šapcu na odeljenju epidemiologije, na usluzi sam svojim sugrađanima kao što su oni nekada davno bili meni. Uporedo sa poslom studiram ekonomski fakultet, našao sam svoju srodnu dušu koju sam i ove jeseni verio.
Veliku zahvalnost dugujem bolnici Molinette da nije bilo njih, mojoj porodici i meni boravak u stranoj zemlji, bez znanja ijedne reči italijanskog jezika, boravak bi bio veoma otežan i dodatno stresan. Takođe veliku zahvalnost dugujem svojim roditeljima na trudu i istrajnoj borbi da moj život bude zdrav, normalan i pun lepih uspomena tokom samog boravka u Italiji, tako i nakon povratka, pa sve do današnjeg dana.
Nadam se da ću svojom pričom ohrabriti nekoga da se bori i da ne odustaje. Život itekako piše romane!
Od početka godine do danas (13.08.2025) u Srbiji je urađeno svega 14 transplantacija organa, a novu šansu za život dobilo je 67 pacijenata. Transplantirano je 11 srca, 8 jetri i 22 bubrega, a urađeno je i 26 transplantacija rožnjače. To je, nažalost, mali broj za zemlju u kojoj lista čekanja prelazi 1.800 ljudi.
Posebno zabrinjava činjenica da je 12 porodica ove godine odbilo da donira organe svojih najbližih nakon njihove smrti. Da su pristali, potencijalno bi desetine ljudi danas živelo bez aparata, bez stalne neizvesnosti i sa mogućnošću da normalno rade, uče, putuju i vole.
Svaka transplantacija znači novi početak – mogućnost da se ponovo diše punim plućima, da se bez ograničenja jede, pije, hoda, radi, voli. Nekome doniraš organ, a zapravo mu poklanjaš godine života koje bi inače proveo vezan za aparat, iscrpljen i u neizvesnosti. Zato je važno da pričamo o doniranju organa, da podstičemo humane odluke i da shvatimo da nekada jedno naše „da“ nekome znači ceo život.
