Jasmina Matić ima 56 godina i živi nadomak Smedereva u Maloj Krsni sa svojim suprugom Draganom i sinom Željkom. Jasmina i Dragan su jako mladi uplovili u bračne vode i jedino o čemu su tada maštali bilo je da imaju njihovu malu porodičnu oazu, potomstvo i bezbrižan život. Međutim, životni put Jasmine i Dragana bio je jako trnovit. Prvu prepreku pred njih je postavio život baš na samom početku, kada su vodili borbu za potomstvo, ali iz te borbe izašli su kao pobednici dobivši najlepšu nagradu – sina. Simbolično su mu dali ime Željko, jer je bio sve što su u tom trenutku želeli. Paralelno dok su vodili zajedničku borbu, Dragan je imao još jednu borbu više. Naime, 1989. godine zbog vezikoureteralnog refluksa (med. vraćanje urina iz mokraćne bešike ka bubrezima) morao je da obavi operativni zahvat i tad mu je saopšteno da ima obostrano oštećenje bubrega i to 50%.
Oštećenje bubrega je kulminiralo 1997. godine kada Dragan kreće na dijalizu.
Iste te godine je i stavljen na listu čekanja za transplantaciju bubrega. Iako jako mali, Željko je i tad bio uključen u sve i znao je da je tata bolestan. Jasmina se priseća kako je kada su Draganu uradili fistulu, tih prvih nekoliko dana oporavka, Željko vojnički dežurao pored tatine ruke da ga slučajno neko nehotice ne bi zakačio i povredio. Kako dijaliza predstavlja samo jedan most koji bubrežni pacijenti imaju do transplantacije kao jedinog rešenja za njihovu bolest, tako je i Dragan 3 puta nedeljno odlazio na dijalizu. Dijaliza je, kako Jasmina kaže, jedna ograničavajuća prepreka u životu koja ne ograničava samo pacijenta koji je na dijalizi, nego celu porodicu. Dragan je nakon dijalize, poprilično malaksao, dane provodio u krevetu, dok je preostale dane u nedelji se trudio da koliko toliko bude funkcionalan i da se posveti Željku i učestvuje u njegovom odrastanju. Pre dijalize Dragan je vreme voleo da provodi posvećen svojoj drugoj najvećoj ljubavi, stonom tenisu. Nažalost, bolest je dovela do toga da Dragan nije imao snage ni da drži reket u ruci, a kamoli da odigra neku partiju sa kolegama iz stonoteniskog kluba.
Bolest je sve više uzimala maha kako je vreme odmicalo,a Dragan je sve manje bio funkcionalan. Željko je često satima bio na kapiji i sa nestrpljenjem čekao tatin povratak sa dijalize, iako je znao da će posle toga morati da sačeka da se tata odmori da bi mogao da se igra sa njim. Tako su dani prolazili sve do jedne septembarske noći. Noć između 1.i 2. septembra 1999. godine je bila noć kada je Dragan dobio poziv sa Vojnomedicinske akademije i kada su rekli da postoji potencijalni donor za njega. Dok su čekali da lekarski konzilijum odluči ko dobija organ u čekaonici su sedeli Dragan i jedan dečko mnogo mlađi od njega. I Jasmina i Dragan su bili ubeđeni da će taj dečko dobiti organ, međutim, analize su pokazale da Dragan ima veći stepen kompatibilnosti sa donorom i on je te noći izabran.
Od te noći Dragan je pune 22 godine vodio 99% normalan život.
Onih 1%, kako kaže Jasmina, koji su razlikovali Dragana od drugih zdravih ljudi bilo je to što je morao svako jutro da uzima lekove kako organizam ne bi odbacio transplantirani organ. Dragan je ponovo mogao da se posveti stonom tenisu, postao je i predsednik stonoteniskog kluba “Budućnost” iz Male Krsne, a pored toga bio je ponovo i radno sposoban i što je najbitnije aktivno je učestvovao u odrastanju svog deteta.
Bezbrižan i normalan život je ponovo poremetila pandemija Kovida 19. Ni Dragana virus nije mimoišao. Nažalost, imao je težu formu virusa, pa je usled svih lekova koje su lekari primenjivali sa ciljem da mu spasu život, njegov bubreg pretrpeo velika oštećenja, tako da je nova transplantacija bila jedino rešenje za Dragana. Tog trenutka Jasmina nije imala dilemu, rešila je da će pomoći svom suprugu i donirati mu bubreg. Otišli su u Institut za transfuziju krvi Srbije i uradili sve potrebne analize. Jasmina nije htela nikom da govori za svoju odluku, jer nije želela da se glorifikuje taj njen čin, štaviše, smatrala je da je u tom trenutku sasvim normalno i ljudski da pomogne svom suprugu i ne smatra to herojskim činom, jer kako ona kaže
“Ja to radim za svoju porodicu. A kad je porodica dobro i ja sam dobro.”
Jasminu smo na tribini koju je udruženje organizovalo u okviru obeležavanja evropskog dana donora na Vojnomedicinskoj akademiji najavili kao “ženu heroja”, jer doniranje organa i jeste najviši humani, herojski čin, iako ona veruje da bi svako na njenom mestu uradio isto i tvrdi da se nijednog trenutka nije plašila ni operativnog zahvata, niti mogućih komplikacija. Onog trenutka kad su Dragana izveli iz operacione sale i kad je ugledala osmeh na njegovom licu koje se tek budilo iz anestezije, znala je da je vredelo to što je uradila. Jasmina kaže da čak ni sad nije svesna da živi bez jednog bubrega, jedino što je podseti na to je ožiljak koji ima na stomaku, a apsolutno nikakvu prepreku nema u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Kako je odrastao u jednom humanom okruženju, Željko se, po uzoru na svoju majku, bavi humanitarnim radom. S obzirom da poseduje automobil oldtajmer, jako često organizuje humanitarne skupove oldtajmera, a sav prikupljen novac se donira za nekog kome su potrebna sredstva za lečenje. Ove godine 8. decembra svi zajedno će proslaviti Draganov 1. rođendan od kako živi sa bubregom koji mu je donirala supruga Jasmina.
