Ovogodišnji Evropski dan donora naša zemlja dočekuje sa 16 urađenih kadaveričnih transplantacija od početka godine 21 transplantacija sa život donora, 2.000 pacijenata koji čekaju organ kao jedini lek, ali i sa nepoznatim brojem preminulih građana koji nisu dočekali transplantaciju.
Udruženje “Zajedno za novi život” je u sklopu obeležavanja Evropskog dana donora organizovalo edukativnu tribinu pod nazivom “Evropskim putem transplantacije” u Privrednoj komori Vojvodine u Novom Sadu u petak 11.10.2024.godine Na tribini su govorili: dr Ružica Jovanović, vd direktora Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja RS, Ass dr Aleksandra Plećaš Đurić, Nacionalna koordinatorka za transplantaciju organa, Prof. dr Lada Petrović, nefrolog, načelnica Klinike za nefrologiju KCV i Dragana Kovačević, pacijentkinja sa transplantiranim bubregom.
Asist. dr Aleksandra Plećaš Đurić, Nacionalni koordinator za transplantaciju organa izjavila je da se mi kao zemlja oporavljamo od perioda COVID pandemije koji je skoro u potpunosti zaustavio proces transplantacije u celoj Srbije. Prošle godine smo počeli polako da se vraćamo na kolosek i imali smo 13 saglasnosti, od kojih je najveći broj bio upravo iz KCV, 9 saglasnosti . Ove godine zahvaljujući naporu i razumevanju Ministarstva zdravlja značajno je proširena kampanja. Krenuli smo po svim centrima koji mogu da se bave ovim programom i kao rezultat toga imali smo ove godine donore i u UKCS i KC Niš, tako da se nadam da je pred nama jedan period gde ćemo značajno povećati broj dobijenih saglasnosti i broj transplantacija i da se vratimo u zlatne godine transplantacije kao što su 2017. i 2018. godina gde smo imali oko 30 saglasnosti. Moram da kažem da Ministarstvo zdravlja odlučno da pomogne i prepoznalo je ključne momente koji postoje unutar same struke, a to je da se na nivou cele naše zemlje standardizuju procedure u samom procesu prepoznavanja moždane smrti, kao i njihovo pravilno održavanje do samog procesa transplantacije i do kraja meseca očekuje se jedna brošura koju će sa tim ciljem Ministarstvo zdravlja izdati, pod nazivom „Vodič za utvrđivanje moždane smrti i održavanja donora“. U toku je priprema nacionalnog softvera za vođenje listi čekanja što je jedan veliki zadatak i verujem da će od 1. januara to zaživeti.
Ono što je jako bitno, takođe, da uradimo jeste da pored edukacije medicinskog kadara koji učestvuje u ovom procesu, potrebno je i da izađemo u širu zajednicu i da više govorimo o ovoj temi, jer stopa dobijenih saglasnosti, koja je definitivno najbolja u Vojvodini, se kreće oko 60%, dok u ostalim delovima naše zemlje je dosta lošija, čak i 20%, a neka naša želja bi bila da taj procenat dobijenih saglasnosti bude 80%.
Doktorka Plećaš Đurić je istakla da bismo težili evropskom putu transplantacije, naravno da je akcenat na broju donora, ali prvenstveno u osnovi je bitan princip samoodrživosti u našoj zemlji, odnosno da imamo dovoljan broj donora za svoje potrebe, pa tek onda da krenemo u proces razmene organa sa drugim zemljama. Pored broja donora Eurotransplant kao organizacija ima određene sisteme standardizacije procesa i kontrole kvaliteta procesa u smislu kako se postupa sa donorima, kako se prate neželjeni događaji i to je nešto na čemu u narednim godinama moramo da radimo i da dokažemo da mi ispunjavamo kriterijume koje oni definišu kao neophodne.
Prof. dr Lada Petrović je istakla da se struka uvek bori da održi proces transplanacije i da se održava kontinuitet koji je počeo od 1986. godine, ako izuzmemo devedesete kao periode nesrećnih ratnih godina i period COVID pandemije. Ovo se odnosi i na kadaverične i na živosrodne transplantacije. Prosečan broj je oko 20 transplantacija na godišnjem nivou, što nije veliki broj, ali za pacijente koji čekaju, to je 20 spašenih života. U 2/3 slučajeva to su uglavnom od kadaveričnih davaoca,a 1/3 je od živosrodnih davaoca, najčešće su to roditelji. Ono što je ključno da bismo poboljšali program transplantacije i imali veći broj saglasnosti u našoj zemlji jeste edukacija na svim nivoima, počev od srednjih škola, fakulteta, jer naša humanost se ogleda upravo u toj mogućnosti da pomognemo ljudima koji ne mogu više bez rada i funkcija jednog organskog sistema i ponoviću 1 donor može spasiti i do 8 života. Upravo to davalaštvo, a kada ne znamo kome pomažemo je najveći moralni i humani čin.
Dragana Kovačević kaže: Imala sam 23 godine kada mi je rečeno da mi bubrezi ne rade. U tom trenutku nisam znala šta to znači, niti koliko me veliki problem čeka. Dijalize su mi postajale rutina, i uskoro se više nisam sećala života bez njih, iako sam samo par meseci ranije živela potpuno normalno, smatrajući sebe zdravom osobom. Često dobijem pitanje kakve sam simptome imala pre početka dijalize – simptomi su bili maltene neprimetni i, obzirom da sam bila veoma mlada, nikada ih ne bih povezala sa ozbiljnim zdravstvenim stanjem.
Mislim da se ne priča dovoljno o tome koliko je dijaliza surov tretman. I zaista, ja sam to osetila na svojoj koži – posle maltene svake dijalize imala sam napade glavobolje praćene mučninom i povraćanjem, skokove pritiska, grčeve u nogama, osećala sam se potpuno iscrpljeno i slabo. Neretko je moja majka zvala hitnu pomoć kada vidi kolike bolove trpim. To su samo akutne komplikacije.
Ja sam, zahvaljujući svojoj majci i sjajnom timu lekara KC Vojvodine, svoj novi bubreg dobila nakon nešto više od 3 godine dijalize. Prognoze pred samu operaciju bile su veoma povoljne – organ od živog, srodnog davaoca daje najbolje rezultate i najmanje su šanse da organizam odbaci novi organ. Operacija je protekla bez komplikacija i bila je uspešna. Majka se brzo oporavila, puštena je iz bolnice nakon nedelju dana i na moju veliku sreću – veoma je zdrava i sa jednim bubregom. Ja sam u bolnici provela više vremena, kako bi lekari ispratili funkciju novog bubrega, i puštena sam kući sa strogim pravilima ponašanja za naredni period. Život sa transplantiranim organom nosi sa sobom veliku dozu odgovornosti i pravila kojih se treba pridržavati. Imunosupresivna terapija tj. lekovi protiv odbacivanja organa čine nas podložnijim sezonskim virusima i infekcijama urinarnog trakta, mogu imati i druge nuspojave koje je bitno podeliti sa svojim doktorima kako bi se pronašlo rešenje za dati problem. Ipak, imunosupresivna terapija mnogo je bolja opcija od dijaliznih tretmana.
Život mi se velikim delom vratio u normalu. Ponovo mogu da radim, treniram i vodim aktivan društveni život.
Godišnjicu transplantacije slavim kao drugi rođendan, i svim pacijentima na listi čekanja želim da što pre dočekaju svoj drugi rođendan i priliku za život. Zato je važno da ovakve dane, ali i sve ostale iskoristimo kako bi smo skrenuli pažnju na važnost doniranja organa, jer je to jedini lek za sve one koji čekaju na drugu šansu.
Dr Ružica Jovanović, v.d. direktora Uprave za biomedicinu Ministarstva zdravlja Republike Srbije izjavilla je na tribini: „Težimo da se svest ljudi ovoj temi digne na viši nivo. Naša borba za život i povećanje broja donora u Srbiji intenzivno traje i ovo je moguća misija za svakog od nas. Ministarstvo zdravlja RS na čelu sa Ministrom dr Lončarom je čvrstog stava da se sistem transplantacije značajno unapredi i to u svakom smislu: kako adminisrativno tako i u pogledu broja donora i povećanom broju transplantacija i tu nam je potrebna podrška svih aktera društva, od javnih ličnosti, organizacija itd. Moramo se svi organaizovati kako bi se liste čekanja za transplantaciju smanjile. Što se tiče trenutne statistike, u novom mandatu ministra Lončara, realizovane su 4 saglasnosti, tj. Urađeno je 8 transplantacija bubrega, 3 transplantacije jetre, 3 transplantacije jetre i 6 transplanacija rožnjača. Tokom godine urađeno je i 22 živo srodne transplantacije. Pored ovih saglasnosti imali smo i negativne odgovore porodica donora, te su šanse oniih koji čekaju izgubljene tako da moramo težiti povećanju broja saglasnosti jer za porodice donora najveća je uteha je to da su njihovi najmiliji nastavili da žive kroz nekog ko je čekao na poziv koji život znači.
