“Božić 2017. je doneo i poziv koji menja život”
Jelena Golubović (1996), NišU februaru 2015. godine pre polaska u školu primetila je da su joj žute beonjače i odmah se javila svom školskom lekaru koji je uputio na dalje preglede i tada se sumnjalo na žuticu, medjutim, kasnije je utvrđeno da je reč o Vilsonovoj bolesti i kao što se na kraju i ispostavilo, autoimuni hepatitis. Za to vreme vodila se borba za njen opstanak. Shvativši da joj je jedini lek transplantacija lekari su joj to odmah saopstili, a njeno je bilo da prihvati realnost i ne odustane
“Sreća je na organ čekati par meseci”
Živan Perić (1996), Valjevo. Dvadesettrogodišnji valjevac Živan obratio se lekarima zbog sumnje na trovanje hranom, da bi tokom saniranja posledica trovanja otkriveno autoimuno oboljenje jetre. Dijagnostikovano mu je zapaljenje žučnih kanala, autoimuno oboljenje koje pravi blokadu žučnih puteva zbog čega jetra ne može da funkcioniše kako treba i uvećava se (PSC).Kako lekari u Valjevu dugo nisu uspeli da se izbore sa infekcijom, upućen je na gastroenterologiju UKCS, gde je potvrđeno oštećenje jetre; terapije koje je primao delovale su kratkotrajno; bolest je napredovala…Iako je znao da je transplantacija jedini lek, nije klonuo duhom.Ovog
“Za dve godine života u bolnicama, dve transplantacije”
Helena Aleksić (2018.), Niš.Pacijentkinja sa retransplantiranom jetromHelena je rođena 18.7.2018. godine i već u prvim danima života javili su se problemi. Sumnjalo se na nepostojanje žučne kese, ali detaljnim ispitivanjem utvrđeno je da to ipak nije slučaj i da će se uz terapije, analize koje su bile loše, vremenom srediti.Posle par meseci transaminaze su počele drastično da rastu, pa je Helena upućena hitno u UDK Tiršova, kod dr Nataše Dragutinović. Sve je ukazivalo na bilijarnu atreziju, odnosno nerazvijenost žučnih kanala
“Najveća podrška muž Vukojica”
Ljubinka Marjanović (1963) iz Beograda je na listi čekanja za transplantaciju jetre sa dijagnozom bilijarna ciroza jetre. Uz tu bolest, Ljubinka ima još deset pratećih dijagnoza kao što su bolesti štitne žlezde, kičme, dijabetes… Udata je za Vukojicu, koji je od nje stariji 6 godina, vojno lice, paraplegičar. Vukojica joj je najveća podrška…vozi je na kontrole, kupuje joj lekove, pomaže joj po kući, iako je invalid. Bodri je i stalno joj govori da ne odustaje, da su šanse za njen novi život svakim danom sve veće, a ne manje
“HBI sa porodičnom anamnezom”
Mirjana Marinković (1969), bubrežna insuficijencija sa porodičnom anamnezom. Rođeni sestra i brat su preminuli od iste bolesti. Dva sestrića su bili na dijalizi, a jedan je preminuo u 30-oj godini . Mirjana je na dijalizi već 16 godina, dok je njen sin Marko u svojoj osmnaestoj godini dospeo na dijalizu. Marko je posle godinu dana transplantiran. Danas ima 21 godinu i najveća je podrška svojoj majci u borbi da dočeka transplantaciju, borbi za život…
“Rođeni smo da promenimo nečiji život, a nečiji možemo i produžiti”
Ja sam Miljana Ćorović. Moja bitka je počela kada sam imala samo 8 godina. Sa 12 godina sam iz te bitke izašla kao pobednik zahvaljujući neprocenjivoj vrednosti doniranja oragna. Majka mi je donirala bubreg 22. 06. 2005. Tada mi je pružena šansa da kvalitetnije odrastam, živim i sigurnije koračam ka ostvarenju svojih dečijih snova. Danas svoje snove živim – radim sa decom i adolescentima i pomažem im da se lakše suočavaju sa izazovima koje odrastanje nosi kao i da prevaziđu poteškoće koje ih muče.
“Sećanje na Sofiju”
Sada, kada razmislim o svemu, ja, iskreno, nisam ni osetila da sam bolesna. Pre 4 godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi.Zbog toga sam dva meseca provela u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa nekom minimalnom terapijom i sa kontrolom samostalnog tipa, da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati. Sledeće tri godine sam nastavila sa svojim životom.
“Nema dana da se ne setim svog donora”
Čudno je to. Kako neke momente lako zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život, pa ih možemo prepričavati sasvim detaljno i godinama kasnije. Bio je jun 2000. godine. Sećam se da su me roditelji budili za školu nesto duže nego obično. Budim se, a nešto nije u redu.. Bol u zglobovima, toliko jak, da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Trajalo je jedan dan, i sutradan, ništa! Ali ajde ipak da odem kod lekara, možda mi da neko opravdanje za školu
“Sa novim plućima u planinarske pohode”
Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku, neizlečivu, multisistemsku bolest, od koje najviše stradaju pluća i organi za varenje. Još od detinjstva sam morala da radim neke stvari koja druga deca nisu (uzimanje enzima uz obrok da bi mogla da se svari hrana koju pojedem, uzimanje drugih lekova i inhalacije), ali nisam to doživljavala strogo kao “razliku”. Kao mala sam igrala fudbal i sve se činilo ok. Negde u 8. razredu krenula sam da se umaram dok hodam uz stepenice, dok je to u srednjoj školi postala svakodnevnica
“Transplantacija je umesto tačke, na moj život stavila zarez”
Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. 2011. godine saznajem da imam sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom.I odmah mi je rečeno da za moju boljku lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. S vremenana vreme sam imao povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom.