Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. 2011. godine saznajem da imam sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom.I odmah mi je rečeno da za moju boljku lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. S vremenana vreme sam imao povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom. Znate, život mora da se nastavi, bili vi bolesni ili ne.
Kada sam se najmanje nadao bolest je uznapredovala. Naročito se pogoršala 2014. godine kada su mi rekli da Srbija ima veoma mali broj donora, da se veoma dugo čeka na transplantaciju i da je vreme da me stave na listu. Moj ulazak na listu za transplantaciju sam tada shvatio kao tačku na moj život, na moju budućnost, na mogućnost da dobijem dete. Ali kako u životu obično biva, sasvim neplanirano je moja žena ostala u drugom stanju. I onda su krenule druge muke. U glavi su mi bila razna pitanja
Naredne dve i po godine sam živeo po bolnicama, a život mi je bio protkan pregledima, analizama i kontrolama. Nisam gledao daleko u budućnost, već su mi proiritet bile stvari koje su mi bile u bliskoj budućnosti. Prvo je to bilo rođenje moje ćerkice Nine. Pa onda da dočekam da Nini kupimo šetalicu, pa da prohoda, pa da dočekam njen prvi rođendan, a onda da se venčamo u crkvi i da Ninu krstimo. To smo i ostvarili 2015. godine, na Ninin prvi rođendan. Ali su tada stvari krenule nizbrdo. Dva puta ,,zaglavljujem“ na Urgentnom centru KCS, gde sam imao veoma visoke temperature i neke jako ružne epizode, koje samo bolest od koje sam bolovao može izazvati. Moja Nina je u tom periodu prohodala, ali je bolest bila toliko uznapredovala da ja nisam mogao da je držim za rukice dok hoda, niti da je podignem. A imao sam 36 godina i trebalo je da mogu mnogo više. Te godine sam i prvi put dobio poziv za trasnplantaciju. Nisam bio spreman i bio sam strašno uplašen. Molio sam Boga da ja ne dobijem organ.A dok sam čekao u bolnici samo mi je u glavi bila ona narodna „dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“. To je jedna grozna izreka, ali u mom slučaju istinita. Jer je ta operacija za mene značila početak, a za nekoga kraj, jer transplantacija je sama po sebi apsurd, ako se tako može reći – počinje krajem, a završava se početkom. Onda sam razmišljao o toj unesrećenoj porodici,o ljudima koji se oprašataju od deteta, majke, supruga, muža, oca…A u sobi za pripremu za salu smo nas trojica. Želim i sebi najbolje, ali želim i njima. I onda ti saopšte da ti nisi najbolji kandidat i vratiš se kući. Prvo sam osetio olakšanje, a onda i razočaranje. Te noći ipak neću ozdraviti…I tako četiri puta.
U trenutku kada sam bio pozvan peti put jako loše sam izgledao. Imao sam oko 50 kilograma i dok su me vozili u salu tog, 13. oktobra 2016. godine, izgledao sam kao štapić ispod pokrivača. Tada se više nisam plašio ni sale ni operacije, jer mi je bolest toliko uznapredovala da sam želeo samo da ozdravim što pre. Nikada neću zaboraviti trenutak kad me je hirurg koji će me operisati pitao „Mladene, hoćemo li u salu?“ A ja sam mislio samo na moju Ninu. U sebi sam govorio da moram da izdržim i da dočekam njen treći rođendan, pa onda da je sa suprugom vodim na more. Nisam hteo da dozvolim da se moja Tamara sama brine o našoj devojčici. Poslednje čega se sećam jeste doktorke koja mi je rekla da se opustim i pogledam u lepe oči anesteziološkinje dr Nataše Petrović. Te oči su bile i prvo što sam video kad sam se probudio sutradan. Kroz maglu sam se probudio, a ona mi je rekla da je sve prošlo odlično i da treba da nastavim sa odmaranjem. Prvi put kad mi je supruga došla u posetu nakon transplantacije sam shvatio koliko sam ja zaista bio bolestan. Ušla je u sobu i rekla „Bože, Mlađo, pa ja sam zaboravila koliko si ti lep!“. Samo 13 dana posle operacije sam stigao kući kao zdrav čovek.
Ne znam od koga sam dobio organ. Ljudima koji su odlučili da daju saglasnost tog dana za doniranje organa svoje najmilije osobe, i time spasu moj i život još sedmoro ljudi, bih samo rekao da je Nina nastavila da raste uz oca i da su time učinili da njihov najbliži, na neki način, još uvek živi, ali i da ga se neko osim njih još seća. Jer, ne prođe dan da ja ne pomislim na njega i njegovu divnu porodicu, iako ih ne poznajem. Oni su moju tačku na život pretvorili u zarez.
