Ovu priču bih želeo da počnem problemom koji je nastao ovde, a to je pojava bakterije klebsiele tokom boravka na hemodijalizi. Ovu bakteriju, na moju veliku žalost, lekari s VMA nisu znali kako da leče, što mi je krajnje otvoreno i rečeno. Iz tog razloga u lošem opštem stanju odlazim u Nemačku, preciznije rečeno u Hajdelberg. No, tamo mi po dolasku uzimaju krv i urin na analizu i potvrđuju da je prethodno navedena bakterija prisutna. Iz tog razloga mi transplantacija biva odložena dok se ovaj problem ne sanira. Kako bi se nastali problem rešio, odmah me primaju u bolnicu i odmah počinju s intravenskim davanjem leka adekvatnog za lečenje te bakterije. Taj lek primam nedelju dana 3x dnevno i tako se potpuno oporavljam i konacno bivam spreman za transplantaciju bubrega.

Nakon urađenih svih analiza, bilo je još jednom potvrđeno da mi majka može biti donor, što ona ovoga puta i jeste (prva transplantacija bubrega mi je urađena 2009.godine u Hajdelbergu i tada su mi i majka i otac mogli biti donori, a zajednički su doneli odluku da donor bude otac).

Sada je sve dogovoreno i potvrđeno je da se transplantacija konačno može uraditi, te se ona zakazuje za 28.8.2024.

Taj 28.8.2024. počinje tako što majku u 7h odvode u operacionu salu kako bi joj, kako je ranije odlučeno, izvadili desni bubreg koji će kasnije meni biti doniran (a samim tim i transplantiran).

Kada su lekari završili s uzimanjem bubrega od majke ona biva odvedena na intenzivnu negu gde provodi nekoliko sati. Posle toga je vode na odeljenje nefrologije i tu biva smeštena u dvokrevetnu sobu.

S obzirom na to da je majčin bubreg uzet, ja bivam odveden u operacionu salu gde se pristupa operaciji i meni se vrši transplantacija prilikom koje taj mamin desni bubreg lekari stavljaju na moju desnu stranu, ali napred, kako se transplantirani organ i postavlja.

Nakon uspešno obavljene operacije,  koja je završena bez ikakvih komplikacija, mene vode na intenzivnu negu. Tamo provodim nedelju dana, gde me oporavljaju i podižu na noge kako bih mogao biti osposobljen za prelazak na odeljenje nefrologije.

Na odeljenje prelazim u dobom opštem stanju i sa dve kese ( jedna služi za skupljanje urina, dok je druga vezana za dren). Tamo se dodatno i veoma brzo oporavljam, tako da već krećem u šetnje po odeljenju, ali naravno s maskom kao zaštitom.

Iskustvo s nefrološkog odeljenja je sjajno. Na odeljenju rade divne medicinske sestre koje odlično obavljaju svoj posao i u svakom trenutku ih pacijent može pozvati. Jedino što postoji kao barijera jeste jezik jer one govore nemački (mali broj sestara zna engleski jezik), a ja sam se mogao sporazumevati na engleskom jeziku, dok nemački jezik ne govorim. No, i za to je pronađeno rešenje: na odeljenju rade dve naše medicinske sestre, tako da kada su one tu, problema u komunikaciji nije bilo.

Što se lekara tiče, svi savršeno govore engleski jezik i svi oni su, takođe, uvek spremni da pomognu pacijentu i odgovore mu na svako pitanje vezano za njegovo zdravlje i trenutno stanje, kao i na to kakvi su planovi za ubuduće (koliko će se ostati u bolnici, koji će pregledi još moraju obaviti, šta se sme jesti i šta ne sme, kako se ponašati nakon izlaska iz bolnice…).

Na tom nefrološkom odeljenju provodim 12 dana i nakon toga lekari donose odluku da me otpuste uz dogovor da svaki drugi ili treći dan dolazim na kontrole.

Veoma je važno da, kao sveže operisan pacijent, dolazim na česte kontrole kako bi se proveravao rad transplantiranog bubrega. Te kontrole se sastoje od sledećeg: najpre se izvadi krv (pre uzimanja terapije) i daje se uzorak urina. Kada ti rezultati stignu, odlazi se kod lekara koji pacijentu uradi ultrazvuk i koji prokomentariše pristigle rezultate krvi i urina. Kada to uradi, lekar kaže koliki je novi nivo leka i kolika je doza leka koju od tog trenutka treba uzimati (u mom slučaju određuje se nivo Prografa jer taj lek pijem sada), a posle  prve transplantacije, 2009.godine, pio sam Neoral (Sandimun).

Kada su kontrole transplantiranih pacijenata u pitanju, one se u Hajdelbergu rade nakon mesec dana, tri meseca, šest meseci i godinu dana od izvršene transplantacije. Nakon toga, odlazi se tamo jednom godišnje na kontrolu.

Nadam se da će ova moja priča i iskustvo koje sam podelio biti od pomoći onima koji će, bože zdravlja, dočekati da odu na transplantaciju i da nakon nje počnu da žive novi i mnogo lagodniji život. Isto tako, želim da kažem i pohvalim  nefrološku kliniku u Hajdelbergu zbog velikog broja transplantacija koji obave, pa samim tim, lekari koji tamo rade imaju ogromno iskustvo u tom poslu. Ovo pišem iz razloga što smatram da se i u našoj državi što pre mora nešto učiniti kako bi se povećao broj donora i broj transplantacija koje se rade na našim klinikama i kako bi se što više života na taj način spasilo.