Ja sam Milana, ćerka jednog Ljubinka, hrabrog oca i supruga koji se sa svojih 35 godina razboleo od glomerulonefritisa mesangioproliferativa – bubrežne insuficijencije i završio na dijalizi. Tada je već bio otac troje male dece i ostvaren u svojoj profesiji kao viši medicinski tehničar. Išao je tri puta nedeljno na dijalize uz svakodnevni rad i puno radno vreme.
Posle napornih 10 meseci, uz mnogo dijaliza, analiza, pretraga i kontrola, dobio je bubreg od svoje majke i njegov život se vratio u normalu. Zahvaljujući timu lekara i sestara sa VMA, moj otac je dobio nov život 2002. godine i vratio se svakodnevnim aktivnostima. Naša porodica je opet imala zdravog sina, supruga i oca.
Kako se kaže da sve lepo nažalost ima i kraj, tako je COVID 2022. godine bio „glavni krivac“ kada je moj otac po drugi put završio na dijalizi, 3 puta nedeljno po 5 sati na kojoj je i dan danas.
Od tog dana više ništa nije isto i naš stub porodice se pretvorio u najveći strah i strepnju. Odlazak na svaku dijalizu u nama budi neizvestnost i nemoć.
Njegova doktorka sa VMA Jelena Tadić ga je uputila, dala mu vetar u leđa da odradi potrebne pripremne analize i da se stavi na listu za kadaveričnu transplataciju, što je on i učinio. Od tada je prošlo više od 2 godine i bio je pozivan dva puta, ali su podobniji pacijenti bili usrećeni za nov život.
Na svako zvono njegovog telefona u nama se budi nada da je to njegov najvažniji poziv i da je to početak njegovog trećeg života, ali nažalost i dalje zvoni bezuspešno.
Ovim putem želim da izrazim najveću moguću zahvalnost u ime drugih ćerki čiji je otac njihovim činom donorstva opet rodjen.
Tuga i nemoć ispunjavaju naš dom, ali nas ne napušta nada i maštanje da ćemo jednog dana opet biti srećna porodica i da će naš otac i suprug opet biti zdrav i da ćemo šampanjcem nazdraviti taj najsrećniji trenutak, bez računanja koliko će tečnosti uneti, NOVIM ŽIVOTOM.
Biti donor u situaciji dok se jedan život ugasio, a njime rađa novih i do 8 života, je jedan od najhumanijih činova i ne poznaje verske, političke i geografske granice.
Da svaki otac bude srećan sa svojom decom i da porodica bude na okupu – BUDI DONOR, DO TEBE JE I VAŽNO JE.
Doniranje organa je čin nesebičnosti koji ostavlja neizbrisiv trag. Kada se jedna porodica odluči na ovakav korak, pruža šansu za život i radost mnogima drugima. Umesto tuge i gubitka, njihova odluka postaje svetionik nade za druge porodice koje godinama čekaju na poziv i novu šansu.
Organi ne znače samo produžen život – oni znače mogućnost da se deca vrate svojim roditeljima, da roditelji dočekaju odrastanje svoje dece, da braća, sestre i prijatelji ponovo dele svakodnevne trenutke. Zato je svaka odluka o doniranju zapravo poklon ne samo jednom čoveku, već celim porodicama koje zajedno dobijaju novu priliku za život.
Ove godine (do 31.08.2025.), u Srbiji je realizovano 15 donora, urađeno je 45 transplantacija organa i 28 transplantacija rožnjača. Novo srce dobilo je 12 ljudi, novu jetru 9, dok 28 pacijenata danas živi zahvaljujući novom bubregu. Ipak, treba pomenuti i da je 13 porodica odbilo da da saglasnost za doniranje organa svojih najmilijih – a svaka od tih odluka mogla je značiti još spašenih života.
