Позната је чињеница да су и поједини српски архијереји завештали своје органе и да то нису скривали од јавности. Наравно да су тако поступили и многи свештеници који о томе нису говорили јавно. Напослетку, нико у држави надлежан није од Цркве званично ни затражио званичан став, акамоли да су о томе вођени „тешки преговори”, како неки пишу. Као и о многим важним животним питањима која су се пред верујући народ (читај: Цркву) поставила током последњих деценија, Црква је, односно њен Свети Архијерејски Сабор, још 2004. године донела став, заснован на Христовом учењу и, следствено, на Светом Писму и на двомиленијумском искуству (Светом Предању), којим се она саглашава са трансплантацијом органâ уколико су испуњени следећи услови:
– да је донатор добровољно завештао своје органе и
– да је донаторова породица посмртно дала своју сагласност.
Ово све важи с тим да је смрт донатора утврђена од стране стручне лекарске комисије у складу са медицинском етиком. Свети Архијерејски Сабор афирмише и трансплантацију органа живих особа уколико се тиме не угрожава живот даваоца („донора”).
Наша Црква, с тим у вези, увек је имала, сада има, и убудуће ће имати, отворен и крајње добронамеран став по питању трансплантације органâ.
Неке досадашње одлуке и текстови о проблемима биоетике и трансплантације:
- Одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве АС37/зап57 од 15/2. маја 2004. године (jpg)
- Митрополит бачки Иринеј: Укратко о трансплантацији (pdf), Извор: Православље, број 964, 15. мај 2007, стр. 17; Информативна служба СПЦ, 8. мај 2007. и 26. јануар 2011.
Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве – Проблеми биоетике (pdf), 2007. године
Текст преузет са сајта Српске православне цркве: Реч о трансплантацији органа и појединим инсинуацијама, објављен 22/10/2024