Све је кренуло почетком априла прошле године када је моја ћерка Ружица имала упорне повишене температуре, не много високе, које су се стално враћале. Одлазили смо у локални дом здравља у Врњачкој Бањи, где живимо и где је моја ћерка добила три антибиотика за редом који нису дали никакав ефекат. На крају месеца, 25. априла добили смо упут за Здравствени центар Студеница у Краљеву, под сумњом да дете има упалу плућа. Ту су јој лекари опипали стомачић и уочили да је јетра доста увећана. Након анализа и неколико снимања стомака на ултразвучном апарату, саопштили су нам да дете није добро и да ће морати на биопсију. Тачно 29. априла послали су нас на Институт за мајку и дете у Београду, на одељење хематоонкологија 2, где нас је примила наша дивна др Данка Реџић. Ту су јој одмах урадили тумор маркер, чија је енормно висока вредност и без биопсије указала да је у питању малигна болест. Након урађеног скенера и дефинитивне дијагностике, премештене смо на одељење хирургије, где су јој 17. маја урадили биопсију и након пар дана добили смо дијагнозу хепатобластом, малигни тумор јетре карактеристичан за малу децу. Она у том тренутку још није имала две године.
Тумор је био огроман и одмах се започело са терапијама цитостатицима, како би се његов раст што пре зауставио. Након биопсије је била лоше, имала је унутрашње крварење и то су дефинитивно били најтежи дани за све нас у току њеног лечења. До краја маја била је на одељењу интензивне неге и тамо је примила две хемотерапије. Након тога, њено стање се побољшало па смо се вратиле на одељење хематоонкологије где је наставила са терапијама. Протокол лечења њене болести предвиђао је три циклуса хемотерапија и она их је све примила на институту. Након тога, требало је да има операцију. Њен тумор се значајно смањио, али је наша докторка сматрала да она, ипак, треба да оде у иностранство на трансплантацију, јер је тумор био у четвртој фази и захватао је готово целу јетру. Постојала је велика вероватноћа да се и поред операције болест вратиКада је лечење цитостатицима већ било при крају, наша докторка је почела да комуницира са клиникама у иностранству и да истражује где би било најбоље да се лечење настави. Између осталих, у оптицају је била клиника у Бергаму, у Италији, одакле су одмах одговорили да она јесте кандидат за трансплантацију и да ће је примити за даље лечење. Првобитно је требало да неко од нас, тата или ја будемо донори, међутим након извесног времена докторка нам је саопштила да нам је одобрена кадаверична трансплантација.
Хирург у Италији нам је приликом разговора који смо имали пре саме интервенције рекао да је уговор који су имали са нашом земљом раскинут, јер је требало да се узврати са једним или два органа годишње, што се није десило, тако да је сада неопходно да се за извођење овакве операције обезбеди донор. Нама је одобрена кадаверична трансплантација, због природе њене болести, јер она није имала времена да чека, а процедура у случају да је неко донор зна да траје дуго. Хирург нам је рекао да је за њу пронађена „рупа у закону” како би што пре добила орган. Уз помоћ докторке прикупили смо неопходну документацију и предали захтев Републичком фонду за здравствено осигурање да јој се одобри лечење у иностранству. Лечење је одобрено и 18. септембра смо отишли за Италију. Прве недеље боравка у болници одрађене су све неопходне анализе и снимања како би се уопште урадила трансплантација. Уследио је разговор са хирургом, где нам је речено како ће све изгледати, сутрадан је стављена на листу, а већ наредног дана, 28. септембра, оперисана је. Све је протекло у најбољем реду. Лепо је поднела саму интервенцију, два дана је била на интензивној нези, један на полуинтензивној и након тога прешле смо на одељење хепатологије и трансплантација. У болници смо провеле два месеца, овде је примила још једну хемотерапију, осећала се све боље и боље, па смо након тога изашле у родитељску кућу која се налази у граду и одакле идемо на контроле. За сада је све у реду и опоравак лепо тече, она се осећа и понаша као пре операције, као и свако двогодишње дете.