Željka je bila jedna mlada, ambiciozna dvadesetogodišnjakinja, student druge godine Medicinskog fakulteta i neko ko je oduvek voleo da pomaže ljudima i smatrao da je pomaganje ljudima imperativ u životu svakog pojedinca. Te 2010. godine u novembru mesecu otišla sam na operaciju žučne kese uz obećanje kolegama sa fakulteta da se vraćam za nedelju – dve i da zajedno izlazimo na kolokvijum iz fiziologije. Nažalost, život je tad rešio da malo poremeti moje planove i umesto da za dve nedelje sedim u studentskom amfiteatru, ležala sam prikovana za bolničku postelju i vodila svoju prvu bitku za život. Usled postoperativnih komplikacija hitno sam operisana po drugi put 20. decembra 2010.godine i tad na baš na svoj 21.rođendan uspešno se suprotstavila smrti i dobila svoju prvu životnu borbu, ali ono što tad nisam znala jeste da je to tek jedna u nizu borbi koje mi predstoje. Od te 2011.godine pa sve do danas vodila sam normalan život kao i bilo koja druga zdrava osoba, uz tu razliku što su se sporadično javljali ataci holangitisa (med.zapaljenje žučnih kanala) koje su lekari uspešno sanirali. Upravo ti sporadični napadi će kulminirati trajnim oštećenjem funkcije moje jetre i dovesti me do krajnje dijagnoze, a to je sekundarna bilijarna ciroza. Jedini lek za bilijarnu cirozu je nov organ. Kada mi je saopšteno da je jedini lek za moju bolest transplantacija organa, s obzirom da sam medicinski edukovana, znala sam šta to znači i to je za mene bio takav emotivni šok i takvo beznađe iz kog sam mislila da nema izlaza. U tom trenutku milion pitanja mi je prolazilo kroz glavu, a odgovori su bili šturi, nedorečeni i ono što mi je najteže padalo jeste činjenica da je put do novog organa neizvestan i trnovit. Na listi za transplantaciju jetre sam nešto više od godinu dana i svakog dana se budim i ležem sa željom da zazvoni telefon i da je to baš taj moj poziv, poziv za novi život. Svako od nas, ma koliko godina imao, kada smrt zakuca na vrata jedino što želi, želi da živi. Niko ne želi, pa ni ja, da mu se život svodi na iščekivanje smrti i da broji dane onako kako mi koji čekamo to radimo, da brojimo one koji su nam preostali. U trenutku kada sam stavljena na listu znala sam da postoji udruženje koje okuplja pacijente koji vode istu bitku kao ja, kao i oni koji sada žive normalno, zasnivaju porodicu, rade i to sve zahvaljujući transplantaciji i najvećem činu humanosti jednog čoveka. Tog momenta sam rešila da ne budem samo neko ko sedi i čeka sudbonosni poziv, nego neko ko se bori da ličnom pričom promeni svest o značaju transplantacije i doniranja organa. Jer kao što je naš akademik Vladeta Jerotić jednom rekao ‘Kad ti neko učini nešto dobro, vi učinite nekom drugom, pa taj drugi će nekom trećem i tako se pravi krug dobrih dela’, ja sam rešila da zajedno sa mojim saborcima iz udruženja pravim i širim taj krug dobrih dela, jer krajnji rezultat našeg zalaganja će biti ono najvrednije – ŽIVOT!
