Naše priče

“Rođeni smo da promenimo nečiji život, a nečiji možemo i produžiti”

Ja sam Miljana Ćorović. Moja bitka je počela kada sam imala samo 8 godina. Sa 12 godina sam iz te bitke izašla kao pobednik zahvaljujući neprocenjivoj vrednosti doniranja oragna. Majka mi je donirala bubreg 22. 06. 2005. Tada mi je pružena šansa da kvalitetnije odrastam, živim i sigurnije koračam ka ostvarenju svojih dečijih snova. Danas svoje snove živim – radim sa decom i adolescentima i pomažem im da se lakše suočavaju sa izazovima koje odrastanje nosi kao i da prevaziđu poteškoće koje ih muče.

Prročitaj više >>>

“Sećanje na Sofiju”

Sada, kada razmislim o svemu, ja, iskreno, nisam ni osetila da sam bolesna. Pre 4 godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi.Zbog toga sam dva meseca provela u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa nekom minimalnom terapijom i sa kontrolom samostalnog tipa, da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati. Sledeće tri godine sam nastavila sa svojim životom.

Prročitaj više >>>

“Nema dana da se ne setim svog donora”

Čudno je to. Kako neke momente lako zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život, pa ih možemo prepričavati sasvim detaljno i godinama kasnije. Bio je jun 2000. godine. Sećam se da su me roditelji budili za školu nesto duže nego obično. Budim se, a nešto nije u redu.. Bol u zglobovima, toliko jak, da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Trajalo je jedan dan, i sutradan, ništa! Ali ajde ipak da odem kod lekara, možda mi da neko opravdanje za školu

Prročitaj više >>>

“Sa novim plućima u planinarske pohode”

Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku, neizlečivu, multisistemsku bolest, od koje najviše stradaju pluća i organi za varenje. Još od detinjstva sam morala da radim neke stvari koja druga deca nisu (uzimanje enzima uz obrok da bi mogla da se svari hrana koju pojedem, uzimanje drugih lekova i inhalacije), ali nisam to doživljavala strogo kao “razliku”. Kao mala sam igrala fudbal i sve se činilo ok. Negde u 8. razredu krenula sam da se umaram dok hodam uz stepenice, dok je to u srednjoj školi postala svakodnevnica

Prročitaj više >>>

“Transplantacija je umesto tačke, na moj život stavila zarez”

Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. 2011. godine saznajem da imam sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom.I odmah mi je rečeno da za moju boljku lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. S vremenana vreme sam imao povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom.

Prročitaj više >>>

“Rođeni smo da promenimo nečiji život, a nečiji možemo i produžiti”

Ja sam Miljana Ćorović. Moja bitka je počela kada sam imala samo 8 godina. Sa 12 godina sam iz te bitke izašla kao pobednik zahvaljujući neprocenjivoj vrednosti doniranja oragna. Majka mi je donirala bubreg 22. 06. 2005. Tada mi je pružena šansa da kvalitetnije odrastam, živim i sigurnije koračam ka ostvarenju svojih dečijih snova. Danas svoje snove živim – radim sa decom i adolescentima i pomažem im da se lakše suočavaju sa izazovima koje odrastanje nosi kao i da prevaziđu poteškoće koje ih muče.

Pročitaj više »

“Sećanje na Sofiju”

Sada, kada razmislim o svemu, ja, iskreno, nisam ni osetila da sam bolesna. Pre 4 godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi.Zbog toga sam dva meseca provela u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa nekom minimalnom terapijom i sa kontrolom samostalnog tipa, da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati. Sledeće tri godine sam nastavila sa svojim životom.

Pročitaj više »

“Nema dana da se ne setim svog donora”

Čudno je to. Kako neke momente lako zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život, pa ih možemo prepričavati sasvim detaljno i godinama kasnije. Bio je jun 2000. godine. Sećam se da su me roditelji budili za školu nesto duže nego obično. Budim se, a nešto nije u redu.. Bol u zglobovima, toliko jak, da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Trajalo je jedan dan, i sutradan, ništa! Ali ajde ipak da odem kod lekara, možda mi da neko opravdanje za školu

Pročitaj više »

“Sa novim plućima u planinarske pohode”

Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku, neizlečivu, multisistemsku bolest, od koje najviše stradaju pluća i organi za varenje. Još od detinjstva sam morala da radim neke stvari koja druga deca nisu (uzimanje enzima uz obrok da bi mogla da se svari hrana koju pojedem, uzimanje drugih lekova i inhalacije), ali nisam to doživljavala strogo kao “razliku”. Kao mala sam igrala fudbal i sve se činilo ok. Negde u 8. razredu krenula sam da se umaram dok hodam uz stepenice, dok je to u srednjoj školi postala svakodnevnica

Pročitaj više »

“Transplantacija je umesto tačke, na moj život stavila zarez”

Ja sam do svoje 32. godine bio zdrav čovek. 2011. godine saznajem da imam sklerozirajući holangitis sa ulceroznim kolitisom.I odmah mi je rečeno da za moju boljku lek ne postoji i da je jedini spas transplantacija. Prvih nekoliko godina čekanja sam bio sasvim dobro. Pridržavao sam se terapije, izmenio sam ishranu. S vremenana vreme sam imao povremenu malaksalost, ali me moja bolest nije sprečavala da izađem s društvom ili odem na more. Sledeće godine sam počeo da živim sa svojom sadašnjom ženom.

Pročitaj više »