Ja sam Popović Nikola. Rodjen sam 1995. godine u Nišu. Odslužio sam vojsku dobrovoljno jer sam imao veliku želju da nakon toga ostanem i radim u vojsci. To sam i pokušao 2017. godine, i sve je bilo u redu sve do poslednjeg pregleda, rendgena pluća. Tu me je sačekao ogroman šok. Na snimku su videli uvećanu srčanu senku, i umesto mog očekivanja da već za koji dan počnem da radim, završio sam u bolnici. Tu počinje moja borba.
Nakon raznih ispitivanja i pregleda, rečeno mi je da imam ozbiljan problem sa srcem i da će me poslati u KCS u Beogradu, gde će ispitati šta je u pitanju. Medjutim to je išlo veoma sporo, a ja sam želeo da što pre odem i saznam šta je problem. Dobro sam upamtio rečenicu jednog od lekara nakon moje molbe da me pošalju što pre: ”Beograd nema čarobni štapić, ne možemo da ti damo novo srce”. Ta rečenica me mnogo pogodila i zabolela, jer je meni svejedno gde, samo sam želeo da saznam koji problem imam.
Nakon prijema u Kliničkom centru Srbije, i novih pregleda, ustanovljeno je da bolujem od kardiomiopatije, bolesti srčanog mišića. Uzrok nije mogao da se nadje, ali to mi nije bilo bitno jer me najviše zanimalo rešenje. A tu me je sačekao još veći šok. Lekovi mogu da uspore bolest, ali ne i da je izleče. Jedino trajno rešenje je transplantacija srca! Ugradjen mi je defibrilator, ICD, uredjaj koji je služio da elektrošokom pokrene srce u slučaju naglog zastoja, dobio jaku terapiju, i stavljen sam na listu čekanja za transplantaciju srca. Malo nakon mog stavljanja na listu čekanja, izbila je epidemija korona virusa tako da su i transplantacije stavljene na čekanje. Kako je sve to potrajalo, meni je stanje bilo sve gore. Počeli su otoci nogu, i nagomilavanje velikih količina tečnosti u stomaku zbog oslabljenog rada srca, a samim tim i gušenje i ogormno zamaranje. Sve što su lekari mogli bilo je pojačavanje već jake terapije, ali to nije pomagalo. Više puta sam ostajao u bolnici gde su punktirali tečnost iz stomaka. Ali sve to je bilo kratkotrajno. Već par dana po izlasku iz bolnice tečnost se vraćala, stomak i noge su oticali sve više, i došlo je do toga da mi je problem bio čak i da ustanem iz kreveta, u kome sam morao da ležim sa minimum dva jastuka, jer drugačije nisam mogao da dišem.
Kako je stanje nastavilo da se pogoršava, nailazila su sve češća depresivna stanja. a najveća podrška u toj borbi bila mi je verenica, Čupala me je kako zna iz tih depresivnih stanja i verovala više od mene da nešto može da se promeni. Tračak nade je bila vest da je posle nekoliko godina konačno odradjena transplantacija srca. Ali sa dodatnim pogoršanjem stanja i ta nada je prošla.Toliko mi je bilo loše da nisam mogao sam sebe da podnesem. Doneo sam odluku da je najbolje da se rastanem sa verenicom, i ako niko od nas dvoje to nije želeo. Andjela je bila toliko dobra prema meni, ali sam smatrao
da ne zaslužuje da toliko pati pored mene, ako ja već moram.
Tri dana nakon toga, kada sam se najmanje nadao, 26-og aprila zazvonio je telefon, i kako sam imao upisan broj, znao sam ko me zove. Ali s obzirom da sam za desetak dana imao zakazanu kontrolu pomislio sam da je možda nešto oko termina. Javio sam se i medicinska sestra sa odeljenja za transplantacije mi je rekla da doktorka ima nešto da mi kaže, i tada sam znao šta je u pitanju. Doktorka Emilija Nestorović, načelnica
odeljenja za transplantacije srca mi je rekla da postoji mogućnost za transplantaciju, da nemaju još uvek saglasnost porodice za doniranje, ali da ja krenem za Beograd. U tom trenutku sam osećao i sreću i strah, a najviše neizvesnost. Znao sam da mogu da mi jave da nisu dobili saglasnost, ili da organ ne odgovara meni… Brzo sam pozvao hitnu pomoć, pokupio stvari i krenuo. Ceo put mi je protekao u strahu da telefon ponovo ne zazvoni sa lošim vestima i samo
sam želeo da stignem do bolnice u nadi da ću dobiti novo srce i novi život. Kad sam stigao, odradjene su analize i nakon par sati čekanja rečeno mi je da je porodica donora dala saglasnost za doniranje organa i da ću biti operisan.
Vrlo brzo našao sam se u operacionoj sali. Operacija je protekla kako treba. Naredni dan sam prespavao, a kada sam se probudio i shvatio da je sve u redu, osetio sam ogromnu sreću jer sam dobio novo srce, i novi život. Prvo sam pozvao verenicu Anđelu. Usledio je oporavak i već nakon nekoliko dana sam ustao iz kreveta. Osećao sam se sve bolje i bolje, da bi se nakon mesec dana vratio kući. Oporavak je dug, u početku mora mnogo da se vodi računa, ali se polako sve vraća u normalu i ja se osećam odlično. Sa verenicom sam ponovo zajedno i planiramo svadbu. Presrećan sam zbog svega, nema više gušenja i zamaranja, mogu konačno da šetam, mogu da živim normalno.
Ali ništa od svega toga ne bi bilo moguće da nije bilo plemenitih i velikih ljudi, porodice donora koji su u najtežem trenutku za njih, dali saglasnost za doniranje i dali mi novi život! To su moji heroji i neizmerno im hvala na tome! Veliko hvala i kompletnom timu odeljenja za transplantaciju srca. Odličan tim sjajnih i profesionalnih ljudi koji su tu saglasnost za doniranje sproveli u delo. Nadam se da će se svest o važnosti transplantacije kod ljudi sve više podizati, i da će u budućnosti biti sve veći broj transplantacija, jer je mnogo ljudi koji čekaju taj najvažniji poziv u životu. Ja sam svoj poziv hvala Bogu dočekao, ali bi isto tako voleo da svi koji čekaju dočekaju, jer znam koliko je teško živeti u strahu, kada Vam život zavisi od nečije humanosti, nečijeg DA.