Lidija Stojanović

Čudno je to. Kako neke momente lako zaboravimo već sutradan, a neki nam ostanu urezani za ceo život, pa ih možemo prepričavati sasvim detaljno i godinama kasnije.

Bio je jun 2000. godine. Sećam se da su me roditelji budili za školu nesto duže nego obično. Budim se, a nešto nije u redu.. Bol u zglobovima, toliko jak, da nisam mogla da ustanem iz kreveta. Trajalo je jedan dan, i sutradan, ništa! Ali ajde ipak da odem kod lekara, možda mi da neko opravdanje za školu..

Sećam se razgovora mame i doktorke u Domu Zdravlja, bezbroj pitanja, kako, zašto, pa ona ima samo 11 godina.. Nema pravila, kažu..Ne zna se poreklo, možda je od stresa od bombardovanja.. Niko ne zna. Nakon mesec i po dana u bolnici, dobijam i dijagnozu: autoimuni hepatitis. Zvuči strašno, ali ja se dobro osećam. Dobijam terapiju, savete o ishrani i naravno, zakazane naredne kontrole… Mislila sam tada, sećam se, pa dobro, popiću lek i to će proći.. Ali nije… Narednih 11 godina, redovne kontrole, rezultati nekada dobri, nekada ne, nekoliko hospitalizacija tokom godina, ali se ja i dalje osećam dobro i živim normalan život.. Društvo, škola, fakultet, izlasci, putovanja, žurke.. Kao i svi ostali tinejdzeri..

Maj 2012. godine. Otišla sam nešto do grada tog jutra, ne sećam se više ni zašto, ali se sećam da sam bila jako srećna tih dana jer sam uplatila letovanje i vladala je velika euforija u društvu oko toga, iako je putovanje bilo tek krajem jula. Došla sam kući, osetila mučninu na trenutak i taman što sam krenula da sednem povratila sam krv.. Naravno, iako sam bila klinka, uvek sam se vrlo obimno informisala o svom stanju i svemu što bi moglo poći po zlu. Prepoznala sam tada taj trenutak, pukao mi je krvni sud u želucu i moram hitno u bolnicu. I sećam se, na svako moje pitanje hoću li preživeti, nisam dobila odgovor. Sledećih nekoliko dana je u magli, ali znam da sam bila na intenzivnoj nezi i da su doktori bili jako srećni što je nekim čudom to krvarenje stalo samo od sebe.. Sećam se dobro i izraza lica moje majke kada su spomenuli transplantaciju. “Znate, morate ići negde preko, kod nas se transplantacije ne rade. Znate, to je sve hitno, jer sledeće krvarenje može biti fatalno…” Trenuci u kojima kucate na bezbroj vrata, a ni jedna se ne otvaraju.. “Sve je u redu, možete doći na preglede, ali vi niste državljanin zemalja Evropske Unije, vi niste iz zemlje članice Eurotransplanta, mi nju prosto ne možemo da operišemo..” I nakon nekoliko dana agonije, stiže poziv iz Palerma.. Prijem u bolnicu zakazan za 28. Oktobar 2012. godine. Sreća, našli smo rešenje, to je to. Odlazim u Italiju narednih meseci u nekoliko navrata, na preglede i neke manje intervencije, oni su prilično optimistični i sve je u redu.. I onda taj 13. Februar.. Sećam se da sam sa mamom pričala u avionu kako mi se ne ide, najboljoj drugarici mi je rodjendan za dva dana, kako da ne budem prisutna… Ali dobro, smeštamo se u bolnicu, ja imam zakazanu manju intervenciju za 2 dana i nakon toga se vraćamo kući… Medjutim, dan pred polazak, ja osećam bol u stomaku, malaksalost, dobijam temperaturu i povratak kući se odlaže. Sutradan , dolazi hirurg, i nakon pregleda kaže da ću morati na operaciju. Kaže da nije strašno, mali rez na dnu stomaka i to je to.. Odlazim na operaciju, mama plače po običaju, a ja joj se smejem i kažem da ne brine i da se brzo vraćam.

Bože, koliko sam pogrešila. 15 sati je trajala operacija, rez od grudi do dna stomaka, budjenje nakon 5 dana u indukovanoj komi.. Otvaram oči a mama,tata i sestra stoje pored kreveta i plaču.. Plaču od sreće i plaču od tuge. Sine moj, tako me tata uvek zove, sine moj, voli te tata najviše na svetu! Znam tata, i ja tebe!

 Ne znaju doktori kako sam preživela sepsu, veruju da je to Bog. Ja verujem da je volja za životom. Ima jedna pesma koju jako volim, Dust in the wind od Scorpionsa, i tu ima stih koji kaže “And all your money won’t another minute buy” .  I dan danas mislim da je to najistinitiji stih ikada napisan.

Naredne 2 nedelje ležim na intenzivnoj nezi, zbog teške sepse, stomak otvoren i čisti se svakog dana.. Nakon toga, 4 meseca u bolnici, učim ponovo da hodam, rana otvorena, ali i dalje sam puna života, jer imam 24 godine i sve to mora da prodje zar ne?!..Vreme straha, ljubavi, podrške I volje, volje, volje.

6. Jul 2013. godine. Napokon se vraćam za svoj Beograd.. Otvaraju se aerodromska bela vrata na Dolascima, a mene iza njih čekaju svi.. Tata, sestra, prijatelji, porodica.. Ne znam koga pre da zagrlim i poljubim… Prolaze meseci, godine, kontrole u Italiji, lekari me uveravaju da je moja jetra u dobrom stanju i da nije još uvek za transplantaciju.. I onda se u jednom trenutku prosto umorite.. Umorite se od čekanja, od neizvesnosti, od pitanja bez odgovora, a najviše od toga što vam se život sveo na razdoblje izmedju dve kontrole.. Znamo mi koji čekamo organ, kao i naše porodice, da se vreme broji drugačije, Ne brojiš dane koje si prošao, brojiš koliko ih još imaš.

U medjuvremenu, transplantacija počinje da se radi u Beogradu. Rade Hrvati, kažu da su najbolji u Evropi.. Kažu da će biti lakše kod kuće… i ja odlučujem da želim da se operišem u Beogradu. Priprema za stavljanje na listu, mesec dana u bolnici, odobrenje da sam kandidat, sve mi je to jako poznato.. sve sam to prošla jednom. i onda opet čekanje..  Za svaki poziv misliš da je taj, telefon je postao sastavni deo mene, nikada se ne gasi i uvek je dostupan! I možda će baš zazvoniti dok se tuširaš, šta ako spavaš pa ne čuješ..

12. Novembra 2017. je stigao. Odlazim na Urgentni Centar, uzbudjena, srećna, tužna, uplašena.. Ne znam kako da opišem to. Milion osećanja u jednom trenutku, Pozvali su nas dve, razmišljam, šanse su mi 50%, nije to loše.. A onda, druga devojka ulazi i ja shvatam u tom trenutku da taj poziv ipak nije bio moj. Ona je jako loše i ima sina, malog Dražu koji je čeka kod kuće.. U tom trenutku mi smo najveći konkurenti i najbolje prijateljice. Ali ja želim da ovaj poziv ipak bude njen, neka, doći će moj poziv uskoro, mora. I došao je opet! 19. Januar, Bogojavljenje. Rekoh već, ja ne verujem baš u Boga ali moja mama godinama ima istu želju na Bogojavljenje i 2018. godine joj se ostvarila.. Ne znam da li je to Bog ili neka karma ili kosmička ravnoteža, ali taj poziv zaista jeste bio moj. Opet emocionalni rolerkoster, strah, tuga, sreća i sve u krug. Operisana sam tu noć i sve je prošlo u najboljem redu.. Jako teška operacija, ali uspešna. 10 dana oporavka u bolnici, i to je to. Moja koža je druge boje, osećam se bolje, lepše, srećna sam.. Ne samo ja, cela moja porodica.

Neko je te noći izgubio dete, i ipak smogao snage da kaže DA. Neko je te noći spasio dete i biće zahvalan na tom DA do kraja života.

I prodje sve. Prodju teški trenuci, prodje bol, prodje neizvesnost,prodje strah i ostanu samo ožiljci koji te podsećaju da si Lav, da si borac, da voliš život i da se boriš za njega.

Ja sam danas zdrava i srećna žena, zahvaljujući svojoj porodici, svojim prijateljima i njihovoj bezuslovnoj ljubavi i podršci,