Sada, kada razmislim o svemu, ja, iskreno, nisam ni osetila da sam bolesna. Pre 4 godine sam izvadila krv na rutinskoj kontroli i saznala da su mi povišeni jetreni enzimi.Zbog toga sam dva meseca provela u bolnici, ali tada nikakvu konkretnu dijagnozu nisam dobila. Jedni rezultati su pokazivali jedno, biopsija drugo, magnetna rezonanca treće, skener četvrto. Puštena sam sa nekom minimalnom terapijom i sa kontrolom samostalnog tipa, da vadim krv i neke dodatne rezultate i da se javim ako se opet dese povišeni rezultati. Sledeće tri godine sam nastavila sa svojim životom. Radila sam, izlazila, studirala. Samo sam redovno vadila krv. Rezultati su nekad bili dobri, a nekad malo manje dobri. Ali ništa ozbiljno.
A onda sam prošle godine iznenda osetila umor. S obzirom da sam tada mala 26 godina i da nikad nisam bila umorna, ni za školu, ni za posao, ni za izlaske, to je za mene bilo crveno svetlo. Pojavila se žutica. I sa tim sam se nosila. Kada bih izlazila napolje stavila bih dosta šminke i naočare. Sve može šminka da sredi, ali žute beonjače nikada. Doktorka je tražilada ambulantno uradim sve analize kako bismo utvrdili šta mi je. To je trajalo pola godine. Tek u avgustu sam stigla do hirurga koji se bavi jetrom, koji me je posle magnetne rezonance pitao da li mi je neko pominjao transplantaciju. Tada sam saznala da imam autoimunu cirozu jetre i da tome leka nema.
S obzirom da je meni „čaša uvek do pola puna“ ja ni transplantaciju nisam smatrala smrtnom presudom. Shvatila sam je kao lek za moju bolest i zahvalna sam Bogu što ona postoji. Da sam ostala da živim sa bolesnom jetrom nikad ne bih mogla da rodim dete, a to mi je nešto najvažnije u životu. Zato sam transplantaciju shvatila kao najbolji lek. Sad je bilo samo pitanje vremena koliko dugo ću čekati da nastavim svoj život.To čekanje ne bih izgurala da mi nije bilo porodice, pogotovu majke. Mislim da je njoj bilo najteže, jer ipak je gledala svoje bolesno dete, a nije mogla nikako da pomogne. Nema te surutke niti maminog ručka koji bi mi pomogao da ozdravim. Osim porodice, najsigurniji oslonac mi je bila najbolja drugarica. Jer roditelji nikad ne žele da pokažu osećanja, i da su i oni uplašeni kao ja. Moraju da budu jaki za svoje dete. A kako može da se smeje sa vama, drugarica može i da plače sa vama.
Dan kada sam dobila novu jetru mi je bio najstresniji dan u životu. Kad sam krenula da kupim lek, otkrila sam da nemam više zdravstveno osiguranje, jer sam dala otkaz na poslu. A meni je taj lek bio život, i jedini način da dočekam novu jetru. To je bio jedini dan kad mi čaša nije bila do pola puna i jedini put kad sam zaplakala zbog svega što mi se dešavalo. Osećala sam se poraženo i više nisam htela ni da se borim. Naravno da mi je mama pomogla i prijavila me na biro, jer ja više nisam imala snage ni da ustanem iz kreveta. Nisam imala ni volje da se javim na telefon, pa sam odbila poziv sa nekog nepoznatog broja. Ali, osoba sa druge strane nije htela da odustane. To je bila doktorka Nataša Petrović iz tima za transplantaciju koja mi je javila da se pojavila jetra koja je po svim parametrima bila savršena za mene. Od silne uzbuđenosti posle „pojavila se jetra“ ja ništa nisam čula. Ne sećam se ni kako sam autom stigla do Urgentnog. Ali sam stigla. Ja, i još dvoje ljudi. I onda je opet krenulo čekanje. Sećam se da sam mami posle 5 sati čekanja poslala poruku, koju ona još uvek čuva, da su tu jedna žena njenih godina i jedan stariji čovek, ali da osećam da ću jetru dobiti ja. Ali, opet je postojao taj crv sumnje. U jednom trenutku, kada sam pogledala tu drugu pacijentkinju, videla sam da je ona baš loše i iskreno sam poželela da ona dobije jetru. Jer ja ni tada nisam bila svesna koliko sam zaista i ja bila loše. I onda je ušla doktorka Nataša i rekla da je hirurg odlučio da jetru dobijem ja. Koliko sam bila srećna, a nisam se nasmejala, jer mi je bilo žao ljudi koji su takođe želeli da ta jetra bude baš za njih. I to je bilo to. Ujutru sam se probudila zdrava. Malo ošamućena od lekova, ali ipak sam prebrodila najgore. I život mi se narednih meseci pretvorio u male pobede. Jedan dan sam uspela da ustanem. Drugi da napravim korak ili dva. A onda sam uspela i da odem u kupatilo. To je za moju bolest velika pobeda, jer sam svojim očima videla da sam zdrava. Posle ne znam ni ja koliko godina sam videla crvenilo na svom licu. Moje lice napokon više nije bilo žuto. Beonjače su bile skoro skroz čiste i tada, kad sam shvatila da više ne moram da krijem oči naočarima, sam shvatila da sam zaista ponovo zdrava. Nakon toga sam počela i da pijem vodu, da jedem i svakim danom sve je išlo na bolje. Doktorka mi je rekla da sam imala izuzetnu sreću jer su mi našli jetru pre nego je bolest uznapredovala. Svesna sam ja da ova moja nova jetra neće trajati zauvek, ali planiram da je čuvam najbolje što mogu i da ostvarim sve što sam zacrtala. Za sada sam završila fakultet. Uskoro ću, nadam se, opet da se zaposlim. A što mi je najvažnije, kada za to dođe vreme moći ću i dete da rodim. Ne razmišljam o tome koliko ću živeti sa ovom jetrom, i da li će mi i kada ponovo trebati transplantacija. Idem redovno na kontrole, pijem sve lekove po rasporedu i u minut. Nije lako ali znam zašto to radim, i ništa mi nije teško.