Ja sam Biljana Pribić, poreklom iz Idvora, krođena sam 23.10.1988. u Pančevu, udata sam u Kleku kod Zrenjanina gde živim sa suprugom Dejanom i dve ćerke. Završila sam srednju ekonomsku školu „Jovan Trajković“, trogodišnji smer za trgovca.
Problem sa bubrezima javio se na pocetku druge trudnoce, tokom koje me je pratio konstantno visok pritisak. Zbog toga su me porodili 10-ak dana pre termina i rekli da čim se oporavim i budem bolje, uradim kompletne analize i ultrazvuk abdomena. Kada sam to sve odradila, droktor je ustanovio da imam bubrege koji su male veličine, odnosno da su nedovoljno razvijeni (60mm levi i 70mm desni) i koji rade slabim kapacitetom. Problem je bio što doktori nisu mogli da ustanove da li su meni takvi bubrezi bili od rodjenja ili je mozda na njihovo smanjenje nesto uticalo. Kako imam sestru bliznakinju, takođe je uradila sve potrene analize i proverila rad svojih bubrega i kod nje je hvala Bogu sve bilo u redu. Ja sam korigovala ishranu kako bi što manje opterećivala bubrege. Izbacila sam sve proteine i mlečne proizvode iz ishrane i ubacila više povrća i voća.
Ta moja borba trajala je 10 godina kada su bubrezi potpuno izgubili funkciju i ja sam morala da krenem na dijalizu. U početku sam na to gledala kao spas u toj celoj situaciji, ali kako je vreme prolazilo javljali su se drugi problemi sa zdravljem, tako da sam počela drugačije da gledam i na samu dijalizu. Tri dana u nedelji po 4h minimum vezana za bolnički krevet i dijalizni aparat, problemi sa pritiskom, nesvestice, povraćanje, slabljenje kostiju, opadanje kose i mnogi drugi problemi postali su moja svakodnevnica sa kojom se moralo živeti…Resila sam da razgovaram sa svojom dr. nefrologom Marijanom Mihajlov u vezi transplantacije.
Pošto mi je majka jos živa, odlučile smo se na živostodnu transplantaciju i uradile sve potrebne analize, jedan deo u Zrenjaninskoj opstoj bolnici, a drugi u Novom Sadu, na Klinickom centru Vojvodine. Ja sam se nadala pozitivnim rezultatima ali sam takodje i bila svesna godina moje majke koja je 1950.godište. Posle dva meseca išcekivanja rezultata, javili su nam da transplantacija neće biti moguća da se uradi, jer je klirens kreatinina kod moje majke niži nego što treba da bude. Doslovno rečeno, ona ne može da bude donor, jer njeni bubrezi nisu dobri za drugog ali su za nju solidni.
Nakon tog razočarenja, odlučujem da se prijavim za transplantaciju organa u Belorusiju. Preko prijateljice koja je tamo transplantirana bila sam upućena u celu proceduru. Sve što je trebalo od papira sam poslala i dobila pozitivan odgovor i zakazan termin za pripreme za april mesec sledece godine, kada je prebalo da odem u Minsk. Vreme je prolazilo, išla sam redovno na dijalizu i molila Boga da što pre odem za Belorusiju.
Početkom avgusta se vraćam kući sa svojom porodicom iz Crne Gore, nakon letovanja. U Budvi sam imala 3 dijalize i posle treće mi je baš pozlilo nakon čega mi je stala fistula u levoj ruci preko koje sam se dijalizirala. U povratku kući smo svratili u manastir Ostrog da se pomolimo za zdravlje i da upalimo sveće. Znam, a i sigurna sam da je Bog tada čuo moju molitvu jer sam posle 7 dana dobila poziv iz Novog Sada sa Klinickog centra Vojvodine.
Doktor Veljko sa nefrologije me je nazvao i rekao da dodjem što pre mogu jer imaju donora moje krvne grupe. To je bilo oko 18h 10.08.2025. Prvo sam bila u šoku jer se uopste nisam nadala da će me zvati, iako sam znala da se nalazim na listi cekanja. Na brzinu sam spakovala stvari koje sam mislila da su mi nophodne i sa svojim suprugom i decom zaputila za Novi Sad.
Suprug je od silnog uzbudjenja jurio kao da vozi formulu 1, dok je u meni vladao neki mir jer nisam imala neka preterana očekivanja. Mislila sam u sebi da ja nisam te sreće, sigurno ce tamo biti više kandidata i nekome će drugom odgovarati bubreg, a ja cu se samo opet razocarati. Mislila sam:“ ma neću uopšte da se nadam, nek bude kako je i kome sudjeno“, bolje da se iznenadim nego da opet padnem u depresiju.Uradili smo neke neophodne analize i sad je došlo vreme da čekamo rezultate.
Za mene je to bilo najduze iščekivanje u životu.
Kada su nas napokon pozvali da nam saopste rezultate, od nas petoro kandidata, izabrane smo Olivera i ja. Olivera je jedna od članova Udruženja pacijenata „Zajedno za novi život“ i njena predsednica. Nisam mogla da verujem u tom trenutku šta se desilo, da ćemo nas dve dobiti po novi bubreg i novu šansu za život bez dijalize. Tek tada sam došla sebi i bila svesna šta me ceka. Oprostila sam se sa svojom porodicom i krenule smo na odeljenje transplantacije gde su nas pripremili za operaciju.
U salu smo usle 11.08. u 08h a izasle u oko 12h. Prvih par dana se ne secam baš najbolje šta se desavalo, sve mi je nekako bilo u magli, jer sam bila sva ošamucena od anestezije i nisam mogla da dodjem sebi od spavanja. Oporavak je kod mene trajao jako sporo jer moj bubreg nije hteo lepo da saradjuje i fukcioniše. Morala sam da idem na još nekoliko dijaliza i nakon transplantacije, što mi je jako teško padalo psihicki jer sam imala dosta viška tečnosti u organizmu. Ali kako je dan po dan prolazio, bilo mi je sve lakše. Mesec dana sam bila na odeljenju nakon čega sam napokon puštena kući.
Sa osobljem na odeljenju sam prezadovoljna, bili su jako ljubazni, profesionalni, pazljivi i brizni. I u nasim teskim emotivnim trenucima, a bilo ih je dosta, puni razumevanja. Zahvalna sam svima, kako osoblju tako i svim profesorima i doktorima koji su nas operisali i posle operacije pratili naše zdravstveno stanje. Svakako, najvise bih se zahvalila porodici donora koja je omogucila da moja cemerka Oli i ja dobijemo novu sansu za bolji život. Treba aktivno raditi na širenju svesti o pristanku i davanju saglasnosti za doniranje organa u slucaju moždane smrti člana uže porodice u nasoj drzavi Srbiji, jer je svest ljudi o tome na jako niskom nivou. A sve je vise mladih ljudi koji oboljevaju od raznih bolesti. Takodje drzim u mislima su mi i navijam za sve ljude koji i dalje čekaju poziv, da ga što pre dočekaju, dobiju nov organ i nov život, oporave se i da uživaju punim plućima u svakom danu jer je zivot samo jedan i jako brzo prolazi.
