Mislio sam da je život preda mnom. Nikada nisam razmišljao o starosti, prolaznosti i smrti. A onda sam je pogledao direktno u oči sa 29 godina.
Topli prolećni dani, ja na poslu i odjednom nemam snage, imam osećaj da se gušim. Mislim, umor. Preforsirao sam se. Zanemarujem u prvi mah simptome, a onda se javljam lekaru. Kažu da imam astmu. Koristim pumpice, ali nije mi bolje. Gubim kilograme. Pet, deset, petnaest. Porodica misli da sam se odao porocima, da su mi podočnjaci oko očiju rezultat neurednog života. I u telu i u glavi mi je haos, ali onda konačno dobijam dijagnozu – oštru kao sečivo britve – srčana slabost. Srce vam radi samo 20%. Ispitivanja, lekari, izbacivanje vode iz pluća koja se nakupila jer moje srce nije moglo da je ispumpa. Ugradnja defibrilatora. Ne znam ni da izgovorim, ali izguglah, pa naučih. Zapravo, ništa oko srčanih bolesti i bolesti uopšte mi nije bilo blisko. Ko sa 29 uopšte misli o bolestima? Odbijam da mislim i dalje. Pijem lekove koje mi daju posle operacije, nastavljam normalan život. Odbijam da prihvatim dijagnozu. Preskačem prvih nekoliko redovnih kontrola, ali na nagovor porodice ipak odlazim kod doktora. I tek tada postajem svestan – hodam po ivici. Života i smrti.
„Ivane, srce vam radi 10%. Vi ste kandidat za transplantaciju srca“, govori mi doktorka. Osećam se kao da gledam film na Netfliksu. Jer ovakve priče su meni bile poznate samo iz filmova. Onih patetičnih. Ne poznajem nikog ko je na listi za transplantaciju nekog organa. Sada sam to ja. I shvatam, kao junaci tih loših filmova – moram da preživim. Zbog njih dve. Zbog mojih devojčica – Helene i Sofije. Helena u septembru polazi u prvi razred, Sofija je mlađa. Moram da preživim, da bi one pamtile tatu.
Odlasci u bolnicu mi teško padaju zbog njih dve. Helena uvek plače, neće da ostane bez tate. Propustio sam njen upis u prvi razred jer sam prolazio proceduru za transplantaciju. Propustio sam i Sofijin 6. rođendan iz istog razloga. Bez mene su morale i na more – jer ja čekam poziv. Poziv koji će mi produžiti život. Onaj najvažniji poziv u životu. Čekam da mi kažu da su za mene pronašli novo srce, da se pojavio donor.
Nikada nisam razmišljao o doniranju organa i koliko je to human gest. Sećam se da su roditelji sestrinog prijatelja sa Medaka donirali njegove organe nakon saobraćajne nezgode u kojoj je nastradao. Sećam se i da je moja sestra celog života pričala o zaveštanju organa, kao da je nešto slutila. Oduvek joj je to bila važna tema. Ja sam mislio da se to dešava nekim drugim ljudima, negde daleko. A ne našoj braći, sestrama, prijateljima, komšijama, roditeljima, deci. Nisam mislio da može organ da bude potreban meni.
A sada mi je potreban. I znam da ću ga dočekati. Pozitivan sam. Rekoh na početku da gledam smrti u oči. Zapravo – ne razmišljam o smrti. Razmišljam o životu. O tome šta ću sve još proživeti sa svojim ćerkama i radujem se danu kada ću opet sa njima moći da trčim, vozim bicikl i udišem život punim plućima i sa jačim srcem.
У периоду од 1.1.2026.године до 29.6.2026.године у Републици Србији:
- Реализовано је 18 донора
- Обављено је 49 кадаверичних трансплантација органа, као и 24 трансплантација рожњача
- Органи који су трансплантирани –35 бубрега, 4 јетре, 9 срца, 1 плућа
- Седамнаестпородица је одбило да дају сагласност да се органи преминулог члана донирају
- Број трансплантираних пацијената – 73
