Od rođenja imam cističnu fibrozu, genetsku, neizlečivu, multisistemsku bolest, od koje najviše stradaju pluća i organi za varenje. Još od detinjstva sam morala da radim neke stvari koja druga deca nisu (uzimanje enzima uz obrok da bi mogla da se svari hrana koju pojedem, uzimanje drugih lekova i inhalacije), ali nisam to doživljavala strogo kao “razliku”. Kao mala sam igrala fudbal i sve se činilo ok.

Negde u 8. razredu krenula sam da se umaram dok hodam uz stepenice, dok je to u srednjoj školi postala svakodnevnica. Period kad sam shvatila da više ne mogu da živim onako kako sam do tada živela je fakultet, kada sam počela da biram na koja ću predavanja i vežbe ići, jer ne mogu da izdržim da idem na sva ili npr. kada bih da potrčim za gradskim autobusom, jednostavno ne mogu, nemam snage. Tada je moj život krenuo nizbrdo.

Transplantacija pluća urađena mi je u Beču, 2013. godine. Deo svojih pluća trebalo je da mi daju roditelji, ali se na sam dan operacije pojavio organ koji je po svim parametrima odgovarao meni, pa su lekari odlučili da moji roditelji ne idu na operaciju, već da mi presade pluća preminulog donora.

Od 2013. godine živim jedan potpuno drugačiji život i iako će zvučati kao kliše (a verujte da nije), verovatno prvi put u životu, živim punim plućima.

Godinu dana nakon transplantacije, pokrenula sam planinarsku akciju u čast svog donora na Tupižnici kod Knjaževca pod nazivom In honor of my donor, a zatim i planinarsku akciju Tijanin pohod na Divčibare, u čast drugarice sa istom bolešću koja je nažalost preminula nakon transplantacije. Radim, trčim, bavim se fotografisanjem, kuvam, šaljem razglednice širom sveta, brinem o voćkama u selu, Draško i ja čuvamo Tozu i ove godine ostvariće se moj dugogodišnji san – stara seoska kuća u rodnom selu mog oca, biće otvorena za turiste i putnike namernike.

Eto šta napravi transplantacija organa osobi koja je bila na samrti. Čudo.